Page 230 - Thomas Mann - Čarobni breg

ti nisi kakav bilo čovek koji nosi neko ime, ti si predstavnik, gospodine Setembrini,
predstavnik ovde i pored mene — eto šta si ti«, potvrdi Hans Kastorp i udari dlanom po
stolnjaku. »A sad hoću da ti zahvalim«, nastavi on i svoju čašu, punu šampanjskog i
burgundekog vina, primače Setembrinijevoj šolji s kafom, kao da hoće na stolu da se kucne s
njim — »da ti zahvalim što si se u toku ovih sedam meseca tako prijateljski starao o meni, i
meni mladom brucošu, na koga je navalilo toliko novih utisaka, bio od pomoći kod mojih
vežbi i eksperimenata i trudio se, sasvim sine pecunia, da utičeš na mene ispravljajući me,
delom anegdotama a delom na apstraktan način. Ja jasno osećam da je došao trenutak da ti
zahvalim na tome i na svemu drugom i da te molim da mi oprostiš ako sam bio rđav učenik,
»siroče života«, kao što ti reče. Neobično me je dirnulo kad si ti to kazao, i kad god se toga
setim, uvek me dirne. Siroče i briga, to sam ja bio svakako i za tebe i tvoje pedagoške
sklonosti o kojima si nam govorio odmah, još prvoga dana — i to je, naravno, jedna od veza
o kojima sam od tebe saznao, veza između humanizma i pedagogije — vremenom bi mi
sigurno pale napamet još i mnoge druge. Oprosti mi, dakle, i ne spominji me po zlu! U tvoje
zdravlje, gospodine Setembrini! Ispijam ovu čašu u čast tvojih književničkih napora za
uklanjanje svih ljudskih patnji!« završi on i, nagnuvši se, ispi u nekoliko velikih gutljaja
svoju mešavinu vina i ustade. »A sad da se pridružimo ostalima.«
»Slušajte, inženjeru, šta vam je najednom naspelo?« reče Italijan, gledajući ga začuđeno,
pa se i sam diže sa stola. »Ovo zvuči kao rastanak...«
»Ne, zašto rastanak?« uvijao je Hans Kastorp. Uvijao je ne samo u prenosnom značenju,
rečima, već i fizički, izvivši se gornjim delom tela, i tako nalete na nastavnicu, gospođicu

Engelhart, koja je upravo došla po njih. U klavirskoj sobi, javljala im je ona, savetnik svojom
rukom deli pokladni punč kojim časti direkcija. Neka gospoda, reče, odmah pođu, ako misle
da dođu do koje čaše. I tako oni pređoše u salon.
Tamo je zaista stajao savetnik Berens, ispred okruglog stola u sredini, prekrivenog belim
pokrivačem, okružen gostima koji su mu pružali male čaše sa drškom, i kutlačom vadio iz
duboke zdele piće koje se pušilo. I on je za fašanke malo oživeo svoj spoljašnji izgled na taj
način što je pored doktorskog mantila, koji je i danas nosio — jer njegov posao nije nikad
prestajao — stavio na glavu pravi turski fes, crven kao krmez, sa crnom kićankom koja se
klatila preko uveta — i to dvoje zajedno bilo je kao maska dovoljno za njega, sasvim
dovoljno da njegovu i inače markantnu pojavu učini sasvim čudnom i ekstravagantnom.
Dugački beli mantil potencirao je samo savetnikov visoki stas; ako se uzme u obzir njegov
pognuti vrat i zamisli da stoji pravo, u svoj svojoj visini, onda je izgledao upravo neprirodno
veliki, sa svojom malom, šarenom glavom, sasvim čudnog izraza. Bar mladome Hansu
Kastorpu nikad još to lice nije izgledalo tako čudno kao danas, pod tom smešnom kapom: ta
pljosnata, modrikasta fizionomija šopava nosa i užarenih obraza, sa suznim plavim očima
pod beličastoplavim obrvama i sa podšišanim krivim brčićima nad ovalnim ustima nagore
uzdignutim. Odmičući se od pare, koja se kovitlala pred njim, delio je to mrko piće,
zašećereni punč od araka, koji se iz kutlače u luku prelivao u pružene čaše, i pri tom je
neprestano pričao na svoj uobičajeni vedar i čudan način, tako da su oni oko stola svaki čas
prskali u smeh.
»A Urijan sedi iznad svih«, objašnjavao je Setembrini tiho, a zatim ga odguraše na
Kastorpovu stranu. I dr Krokovski bio je prisutan. Omalen, kršan i jedar, sa svojim crnim
listerskim mantilom prebačenim preko ramena, tako da su mu rukavi visili, što je davalo
utisak kao da je obukao domino, on je uvinutom rukom držao čašu u visini očiju i veselo
ćaskao sa jednom grupom maškara oba pola. Započe muzika. Dok je za klavirom pratio
Manhajmljanin, pacijentkinja sa licem kao u tapira svirala je na violini Largo od Hendela, a