Page 232 - Thomas Mann - Čarobni breg

i dalje vičući — pođe ka Klavdiji Šoša koja je, kao što je znao, stajala nedaleko od vrata
maloga salona i odatle smešeći se posmatrala tisku i metež oko stola sa punčom.
Čuo je kako neko iza njega dovikuje — milozvučne reči, na tuđem jeziku: »Eh!
Ingegnere! Aspetti! Che cosa fa! Ingegnere! Un po di ragione, sa! Ma è matto questo
1
ragazzo!«
1 E, inženjeru! Stanite! Šta to radite! Inženjeru! Ta budite razumni! Pa taj mladić je lud!
Ali on je svojim glasom nadvisio taj glas, i tada gospodin Setembrini, podigavši više
glave jednu ruku zabačenu u stranu — uobičajen gest u njegovoj domovini, čiji je smisao
teško objasniti i koji je bio propraćen jednim razvučenim »Eee!« — okrete leđa fašankama i
napusti zabavu. — Hans Kastorp je međutim stajao na popločanom školskom dvorištu,
gledao sasvim izbliza u plavosivozelene epikantus-oči nad isturenim jagodicama i rekao:
»Da nemaš ti možda olovku?«
Bio je bled kao smrt, tako bled kao što je bio onda kad se umrljan krvlju vratio sa svoje
samačke šetnje, na predavanje doktora Krokovskog. Živci krvnih sudova koji upravljaju
njegovim licem tako su radili da se koža tog mladog lica, iz koje je izišla sva krv, skupila
bleda i hladna, nos je izgledao šiljat, a duplje pod očima bile su sasvim olovno blede, kao u
mrtvaca. Ali nervus symphaticus je učinio da srce Hansa Kastorpa tako zalupa da više nije
moglo uopšte biti govora o nekom pravilnom disanju, i mladoga čoveka prođe jeza celim
telom — zahvaljujući lojnim žlezdama kože koje su se uzdigle zajedno sa svojim dlačnim
meškovima.
Žena sa trorogim šeširom od hartije posmatrala ga je od glave do pete, sa osmejkom u
kome nije bilo nikakvog sažaljenja, nikakve zabrinutosti zbog očajnog izgleda njegovog lica.
Taj rod uopšte ne zna ni za kakvo sažaljenje niti zabrinutost zbog užasa strasti — jednog
elementa tom rodu očigledno mnogo prisnijeg nego muškarcu, koji se po prirodi u tome ne
oseća nimalo prijatno i koga u takvom stanju žena nikad ne presreće drukčije do sa
podsmehom i zluradošću. Uostalom, za sažaljenje i zabrinutost on bi, naravno, i sam
zahvalio.
»Ja?« odgovori na to ti bolesnica sa obnaženim rukama... »Da, možda.« I u njenom
osmejku i glasu bilo je ipak nekog uzbuđenja koje se javlja kad se posle duge, neme veze
izgovori prva reč — prepredeno uzbuđenje, koje svu prošlost potajno unosi u ovaj sadašnji
trenutak. »Ti si vrlo sujetan... Ti si... vrlo... revnostan«, nastavi ona da se ruga svojim
egzotičnim izgovorom, sa stranačkim r i stranačkim isuviše otvorenim vokalima, pri čemu je
svojim malo hrapavim, prijatno promuklim glasom povrh svega i reč »sujetan« naglašavala
na drugom slogu, tako da je zvučala kao sasvim tuđa — a dotle je preturala po svojoj kožnoj
torbici, zagledala u nju, tražeći, i izvukla najzad ispod maramice, koju je prvo izvadila, jednu
malu, srebrnu automatsku olovku, tanku i krhku — luksuznu stvarčicu koja teško da se
mogla upotrebiti u ozbiljne svrhe. Nekadašnja olovka, ona prva, bila je podesnija i solidnija.
»Voilà«, reče i upre mu olovku pred oči, držeći je za vrh između palca i kažiprsta i klateći
je lako tamo-amo.
Pošto mu je olovku pružala ne dajući mu je, on je nekako primio ne uzimajući je, to jest:
podigao je ruku u visinu olovke, prineo sasvim blizu nje, s prstima spremnim da je uhvate,
ali je nije uzimao; iz očnih duplja, sivih kao olovo, gledao je čas olovku, čas Klavdijino
tatarsko lice. Blede usne bile su mu otvorene, i ostale su tako, on se njima nije ni služio kad
je izustio:

»Vidiš, znao sam da imaš jednu.«
1
»Prenez garde, il est un peu fragile«, reče ona. »C’est à visser, tu sais.«
1 Pripazite, malo je slaba. — Treba zavrtati, znaš.