Page 231 - Thomas Mann - Čarobni breg

zatim neku Grigovu sonatu narodnog i salonskog karaktera. Prisutni su blagonaklono
zapljeskali, čak i oni sa oba stola za bridž, koji su bili otvoreni i za kojima su sedeli
maskirani i nemaskirani pacijenti, dok se u vedricama pored njih hladilo piće. Vrata su bila
otvorena; i u holu je bilo gostiju. Jedna grupa oko okruglog stola sa punčom posmatrala je
savetnika koji im je pokazivao neku društvenu igru. On je crtao zatvorenih očiju, stojeći
nagnut nad stolom, glave zabačene, da svi mogu da vide da su mu oči zatvorene. Crtao je
olovkom na poleđini jedne posetnice nasumce neku figuru: njegova divovska ruka ocrtavala
je, bez pomoći očiju, konture jednog svinjčeta, svinjčeta iz profila — malo uprošćeno i više
šematski nego realistično, ali ono što je on pod tako teškim uslovima povlačio imalo je
očigledno karakteristične crte jednog svinjčeta. Bila je to veština i on je umeo da je izvede.
Žmirkavo okce stavljeno je otprilike gde i treba, malo suviše blizu njuške, ali ipak uglavnom
na svoje mesto; tako je bilo i sa šiljatim uhom na glavi, i sa nožicama, koje su visile pod
zaobljenim trbuščićem; a u produžetku isto tako zaobljenih leđa, lepo se u sebe kovrčio
repić. Kad je završio delo čulo se jedno opšte »ah!« i gonjeni ambicijom, svi navališe da se
takmiče sa majstorom. Ali malo njih je bilo u stanju da nacrta svinjče i otvorenih očiju, da i
ne govorimo kad ih zatvore. Kakve se sve nakaze nisu pojavile! Kod svih je nedostajala
povezanost. Okce bi stavili izvan glave a nožice usred trbuha, koji je pak, sa svoje strane,
ostajao razjapljen, a repić se kovrčao negde po strani, sasvim bez organske veze sa
konfuznim oblikom tela, kao neka samostalna arabeska. Ljudi su se tresli od smeha. Grupa je
rasla. Opit je privukao pažnju i onih sa stolova za bridž, i igrači radoznalo počeše da prilaze,
držeći u ruci karte kao lepezu. Svet je stajao oko onog ko bi se ogledao u ovoj veštini, i

motrio mu na kapke, da ne trepće ili ne viri, što su neki i pokušali, osećajući svoju
nesposobnost; ili se kikotao i smejao, dok bi crtač izvodio svoje greške i zablude, i veselo su
likovali kad bi on otvorivši oči pogledao svoju apsurdnu tvorevinu. Varljivo samopouzdanje
gonilo je svakog da se okuša. Iako je karta bila velika, uskoro su obe strane bile ispunjene,
tako da su te neuspele figure prelazile jedna drugu. Ali savetnik je žrtvovao još jednu kartu
izvukavši je iz lisnice, i na njoj je državni tužilac Paravan, pošto se prvo duševno pripremio,
pokušao da nacrta svinjče u jediom potezu, — a rezultat je bio da je njegov neuspeh
prevazišao sve prethodne: ornamenat koji je on napravio ne samo da ni najmanje nije ličio na
svinjče, nego uopšte ni na šta na svetu. Nasta urnebes od smeha i bučno čestitanje. Doneše
jelovnike iz trpezarije, i sad je više njih moglo da crta u isto vreme, i svaki od učesnika imao
je svoje posmatrače i kontrolore, a svaki od ovih čekao je da dođe na red za olovku. Bile su
samo tri olovke o koje su se svi grabili. One su pripadale gostima. Pošto je uveo novu igru i
video da je najbolje primljena, savetnik se izgubi sa svojim pomoćnikom.
Hans Kastorp je stajao u gužvi i preko Joahimovih ramena gledao kako neko crta;
laktovima se naslonio na rođaka, dok je jednom rukom, sa svih pet prstiju, pridržavao bradu
a drugom se podbočio o slabinu. Govorio je i smejao se. I on je hteo da crta, tražio je da mu
se da olovka i najzad je dobio jednu, ali sasvim malu, kratku, koja se mogla držati samo još
pomoću palca i kažiprsta. Grdio je zbog tog patrljka, lica uzdignutog ka tavanici i očiju
zatvorenih, grdio je glasno i proklinjao nepodesnu olovčicu, dok je hitrom rukom crtao na
kartonu užasno neko čudovište, pa je najzad čak i prešao karton i počeo da crta po stolnjaku.
»Ovo ne važi!« uzviknu usred zasluženog smeha. »Kako čovek može ovakvim — do vraga s
ovim!« I on baci okrivljeni patrljak u zdelu za punč. »Ko ima pristojnu olovku? Ko hoće da
mi je pozajmi? Moram još jednom da crtam. Olovku, olovku! Ko ima olovku?« vikao je
obraćajući se na obe strane, levom rukom naslonjen i dalje na sto, dok je desnu uzdigao
visoko i mlatarao njom po vazduhu. Niko mu je ne dade. Tada se on okrete i pođe preko sobe