Page 229 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Gledaj je, k’o pena!« ču Hans Kastorp kao izdaleka Setembrinijev glas, dok je pogledom
pratio mladu ženu, koja uskoro produži put i kroz staklena vrata iziđe iz trpezarije. »Lilit je
to.«
»Ko?« upita Hans Kastorp.
Književnik se zaradova. On odgovori:
»Adamu prva žena. Pazi se samo...«
Sem njih dvojice za stolom je sedeo još samo doktor Blumenkol, na drugom kraju, na
svome mestu. Ostali gosti sa stola, među njima i Joahim, bili su prešli u društvene odaje.
Hans Kastorp reče:
»Ti si danas pun poezije i stihova. Kakva je to sad Lili? Zar se Adam dvaput ženio?
Pojma nisam imao...«
»Tako kaže hebrejsko predanje. Ta Lilit je postala noćna sablast, opasna po mlade ljude,
naročito zbog svoje lepe kose.«
»Pfuj, kakva groza! Noćna sablast sa lepom kosom. Ti tako što ne podnosiš, a? Ti onda
dođeš i, da tako kažem, upališ elektriku da bi mlade ljude vratio na pravi put — zar nije tako,
a?« reče Hans Kastorp u nekom fantastičnom raspoloženju. On je bio popio prilično od onog
mešanog vina.
»Slušajte, inženjeru, ostavite se toga!« naredi Setembrini nabranih obrva. »Molim vas da
mi se obraćate u onom obliku koji je uobičajen na civilizovanom Zapadu, u drugom licu
množine. Nimalo vam ne dolikuje to što pokušavate.«
»Ali zašto? Sad su poklade. Svuda je usvojeno da se večeras...«

»Da, da bi se uživalo u jednom nemoralnom zadovoljstvu. Ti među strancima, to jest
među licima koja inače jedno drugom kažu vi, jeste odvratno divljaštvo, uživanje u
primitivnom, raspuštena igra, prema kojoj osećam odvratnost zato što je upravljena protiv
civilizacije i prosvećenog čovečanstva — na drzak i bestidan način. Ni ja vama nisam rekao
ti, ne uobražavajte to! Ja sam samo citirao jedno mesto iz remek-dela vaše nacionalne
književnosti. Ja sam, znači, govorio samo pesničkim jezikom...«
»I ja! I ja u neku ruku govorim pesničkim jezikom — govorim tako pošto mi se čini da je
trenutak za to podesan. Ja uopšte i ne kažem da mi je to sasvim prirodno i da mi je lako da ti
kažem ti, naprotiv, potrebno mi je da se savladam, potrebno mi je da učinim napor da bih to
uradio, ali ja taj napor rado činim, činim ga sa zadovoljstvom i od srca...«
»Od srca?«
»Da, od srca, to mi možeš verovati. Mi živimo ovde već poodavno zajedno — sedam
meseca već, ako se potrudiš da izračunaš. Za naše prilike ovde gore to još i nije mnogo, ali
za pojmove dole, kad se njih setim, to ipak predstavlja vrlo mnogo vremena. I eto, to smo
vreme proveli zajedno, pošto nas je život ovde sastavio, i viđali smo se skoro svakodnevno i
vodili interesantne razgovore, često i o stvarima o kojima dole baš ništa ne bih razumeo. Ali
ovde sam još kako razumeo, ovde su mi te stvari bile vrlo važne i bliske, tako da sam ja uvek
kad smo diskutovali bio zainteresovan u najvećem stepenu. Ili tačnije, kad si mi ti kao homo
humanus objašnjavao stvari; jer ja, naravno, s obzirom na svoju dosadašnju neiskusnost,
nisam mogao tome mnogo šta da doprinesem, i uvek sam nalazio da je to što ti kažeš
izvanredno zanimljivo. Od tebe sam doznao i razumeo toliko mnogo stvari... Ono o
Kardučiju je najmanje, ali u kakvoj je, na primer, vezi republika sa lepim stilom ili vreme sa
napretkom čovečanstva — da kad ne bi bilo vremena, ne bi bilo ni napretka i svet bi bio
samo ustajala bara i smrdljiva pomijara — šta bih ja mogao da znam o svemu tome da tebe
nije bilo! Ja te prosto oslovljavam sa ti, i ne dajem ti drugo ime, izvini, jer ne znam kako bih
drukčije, nikako ne mogu. Eto, ti sediš tu i ja te oslovljavam prosta sa ti, i to je dovoljno. Jer