Page 227 - Thomas Mann - Čarobni breg

pita kakvi su to stihovi. Hans Kastorp, sa svoje strane, smatrao je da ne treba da ostane dužan
odgovora, osećao se obavezan da u šali napiše odgovor koji, naravno, ne bi mogao da bude
ništa naročito. Potraži po džepovima olovku, ali je ne nađe, a nije mogao dobiti ni od
Joahima ni od nastavnice. Tražeći pomoć, njegove oči protkane crvenkastim žilicama
pogledaše ka istoku, u levi zadnji ugao trpezarije, i jasno se videlo da se njegova ovlašna
namera izopačava i dobija tako obimne asocijacije, da je on od toga prebledeo i pri tom
sasvim zaboravio svoju prvobitnu nameru.
Ali i inače bilo je razloga da se prebledi. Gospođa Šoša, tamo u dnu, bila se za poklade
naročito obukla, imala je na sebi novu haljinu — bar haljinu koju Hans Kastorp još nije bio
video — od lake, tamne, skoro crne svile, sa nekim jedva primetnim zlatastomrkim
prelivima, s malim okruglim razrezom oko vrata, kao što nose devojčice, jedva tolikim da je
napred otkrivao grlo, početak ključnjače, a pozadi, pod kovrdžavom kosom, poslednje
kičmene pršljenove koji su se lako isticali kad bi isturila glavu; ali haljina je otkrivala ruke
gospođe Šoša čak do ramena — njene ruke, u isti mah nežne i pune — i pri tom, sveže, po
svemu sudeći, čija je belina neobično odskakala od tamne svile njene haljine, na tako
uzbudljiv način da je Hans Kastorp, zatvarajući oči, u sebi prošaputao: »O bože!« On još
nikada nije video haljinu ovakvoga kroja. Njemu su bile poznate balske haljine, sa svečanim
ali dopuštenim, čak propisanim razrezom, mnogo dubljim od ovoga, ali koji ni izdaleka nije
pravio tako senzacionalan efekt. Sad se pre svega pokazalo da je bila zabluda ranija
pretpostavka sirotog Hansa Kastorpa po kojoj će se privlačnost, nerazumna luda privlačnost
tih mišica, sa kojima se već bio upoznao kroz tanani til, pokazati možda manje duboka ako

nema takvog naslućivanja, takvog »preobraženja«, kako je on to onda nazvao. Zabluda!
Kobna samoobmana! Potpuna, istaknuta i bleštava nagota tih divnih udova jednog otrovanog
i bolesnog organizma bila je događaj koji se pokazao kao mnogo jači nego ono negdašnje
preobraženje, pojava pred kojom je čovek mogao samo da spusti glavu i bez reči, u sebi, da
ponavlja: »O bože!«

Nešto kasnije stiže još jedna cedulja na kojoj je stajalo:
Društvo upravo za ukus moj.
Neveste divne, mlade!
A momci ti, sve divan soj,
najlepše naše nade

»Bravo, bravo!« vikali su za stolom. Već je stigla i crna kafa, koja se služila u malim,
mrkim ibricima od pečene zemlje, a neki su pili već i liker. kao na primer gospođa Šter, koja
je više od svega volela da srkuće slatko-spirituozna pića. Društvo je počelo da se diže od
stolova, da se kreće tamo-amo. Obilazili su jedno drugo, menjali stolove. Jedan deo gostiju
bio se već povukao u salon, dok je drugi ostao za stolovima, uživajući i dalje u onoj mešavini
vina. Tada im je prišao Setembrini lično, sa šoljom kafe u ruci, sa čačkalicom u ustima, i kao
gost seo na ugao stola, između nastavnice i Hansa Kastorpa.
»Planina Harc«, reče. »Predeo oko Širkea i Elenda. Zar sam preterao, inženjeru, kad sam
vam ono rekao? To vam je, kažem vam, pravi vašar! Ali pričekajte samo, naša šala još nije
svršena, mi još nismo dostigli vrhunac, a da ne govorim o kraju. Po svemu što se čuje, biće
još maškara. Neki su se povukli — to nam dozvoljava da svašta očekujemo, videćete već.«
I zaista, pojaviše se nove maske: dame u muškom odelu, operetski smešne i neprirodne,
usled svojih isturenih oblika, sa nausnicama nagaravljenim osmuđenim zapušačem; muškarci
su, naprotiv, obukli ženske haljine i saplitali se u suknjama, kao na primer student Rasmusen,