Page 224 - Thomas Mann - Čarobni breg

ukaza se očekivani pogled na jezero, čije su ivice, okružene šumom, bile zamrznute i
pokrivene snegom, a iza njegove najudaljenije obale činilo se kao da se na dnu dotiču brdske
kosine, iza kojih su se ukazivali njima nepoznati vrhovi, pod snegom, nadvišavajući se na
nebeskom plavetnilu. Gledali su sve to, stojeći u snegu pred kamenim vratnicama groblja,
zatim uđoše prošavši kroz gvozdena rešetkasta vrata, pričvršćena za kamene vratnice i samo
prislonjena.
I ovde su bile rasprtene staze što vode između uzdignutih grobova, ograđenih gvozdenom
ogradom i prekrivenih snežnim pokrivačem, tih lepo i pravilno poređanih postelja, sa svojim
krstovima od kamena ili metala, sa svojim malim spomenicima, ukrašenim medaljonima i
natpisima, ali na groblju nije bilo ni žive duše. Tišina, osamljenost i spokojstvo ovoga mesta
izgledali su duboki i prisni u više no jednom smislu; jedan mali kameni anđelčić ili puti, sa
kapicom od snega malo nakrivljenom na glavici, koji je stajao negde u šipražju, sa prstom
pritisnutim na usne, mogao bi da služi kao genije ovoga mesta, što znači kao genije ćutanja, i
to ćutanja koje se jasno oseća kao suprotnost i protivnost reči, dakle kao muk, ali nikako
prazan i bez života. Za oba muškarca ovo bi bez sumnje bila prilika da skinu šešire, da su ih
imali. Ali oni su bili gologlavi, čak i Hans Kastorp, i tako su samo išli, u snishodljivom
stavu, prebacujući teret svoga tela više na prste, i kao da se pomalo klanjaju levo i desno, išli
jedan za drugim, iza Karen Karstet koja ih je predvodila.
Groblje je bilo nepravilna oblika, u početku se pružalo prema jugu kao uzani
pravougaonik, pa se onda širilo na obe strane, takođe u obliku pravougaonika. Očigledno su
ga više puta morali propšrivati na račun susednih njiva. Pa ipak je izgledalo da je ceo prostor

i sad skoro sasvim popunjen, i to kako duž zidova tako i u manje poželjnim, središnim
parcelama: jedva je bilo moguće videti ili reći gde bi se još, ako ustreba, našlo kakvo mesto
za počinak. Tri gosta su još duže vremena hodali diskretno po stazicama i prolazima između
grobova, zastajući s vremena na vreme da bi pročitali kakvo ime, datum rođenja ili smrti.
Spomenici i krstovi bili su skromni, videlo se da se na njima nije rasipalo. U pogledu natpisa
na njima, imena su bila iz svih krajeva sveta, bilo ih je engleskih, ruskih ili uopšte
slovenskih, bilo je i nemačkih, portugalskih i još mnogih drugih. Datumi su nosili tužno
obeležje, razmak koji su obuhvatali bio je upadljivo malen, vreme između rođenja i smrti
svuda je iznosilo otprilike dvadeset godina, jedva gdegod više, ovo mesto naseljavala je
skoro sama omladina i nikakva muževna vrlina, čeljade još neustaljeno, koje je došlo ovde iz
svih krajeva sveta i konačno zauzelo horizontalni položaj.
Negde duboko u tišmi grobova, usred rudine, bliže sredini, nalazilo se jedno ravno
mestašce, po dužini koliko čovek poravnato i nezauzeto, između dve humke, na čijim su
krstovima visili venci od veštačkog cveća i perlica — i tu se tri gosta nehotice
zaustaviše.Stajali su, devojka malo ispred svojih pratilaca, i čitali žalosne podatke sa
kamenova — Hans Kastorp, opuštena tela, sa rukama prekrštenim pred sobom, usta
otvorenih a očiju sanjivih, mladi Cimsen u stavu mirno, i ne samo uspravno, već čak malo
zabačen unatrag, — tada, jednovremeno i radoznalo, oba rođaka pogledaše ispod oka lice
Karen Karstet. Ona je to ipak primetila i stajala je, stidljivo i skromno, s glavom malo ukoso
isturenom, i smeškala se usiljeno, napućenih usana, dok je očima brzo žmirkala.