Page 223 - Thomas Mann - Čarobni breg

svrhu za sebe, sva ta pobožna dela, i zadovoljstvo koje je osećao kad bi hranio kašikom
ojađenu gospođu Malinkrot, ili slušao kako mu gospodin Ferge priča o infernalnom
pleurašoku, ili gledao kako sirota Karen od radosti i zahvalnosti pljeska rukama sa prstima
izlepljenim flasterom — to zadovoljstvo bilo je, iako relativno i s prenosnim smislom, ipak
istovremeno i neposredno i čisto; ono je poticalo od duha i vaspitanja sasvim suprotnog
onom koji je pedagoški zastupao gospodin Setembrini, ali je svakako vredelo, kako se činilo
mladome Hansu Kastorpu, da se na to primeni placet experiri.
Kućica u kojoj je stanovala Karen Karstet ležala je nedaleko od potoka i pruge, kraj puta
»što vodi ka »Selu«, i tako je rođacima bilo zgodno da odu po nju kad bi posle doručka hteli
da je povedu sa sobom na obaveznu šetnju. Kad bi tako išli ka »Selu« da bi stigli do glavnog
šetališta, pred sobom bi gledali Mali Šijahorn, pa dalje desno tri zupca koji su se zvali Zeleni
Tornjevi, i koji su sad isto tako ležali pod blistavim snegom, obasjanim suncem, a još dalje,
Desno, vrh Dorfberga. Na četvrtini visine njegove litice videlo se groblje, groblje »Sela«,
ograđeno zidom, odakle mora da se pružao lep izgled, verovatno na jezero, zbog čega je
svakako vredelo izabrati ga za cilj jedne šetnje. Tamo su i krenuli jednom, svi troje, jedno
lepo prepodne — a svi su dani sad bili lepi: tihi i sunčani, tamnoplavi, toplo-studeni i
svetlucavobeli. Rođaci su — jedan u licu crven kao opeka, drugi mrk kao bronza — išli bez
vrskaputa, jer bi im pod ovim žarkim suncem bili samo tegobni: — mladi Cimsen u
sportskom odelu i sa kaljačama za sneg, Hans Kastorp isto tako u kaljačama, ali u dugačkim
pantalonama, jer nije bio dovoljno sportskoga duha da bi nosio kratke. Bilo je to između
početka i sredine februara, u novoj godini. Da, tako je, godina se promenila otkako je Hans

Kastorp došao ovamo, nastala je druga, sledeća. Velika kazaljka na časovniku sveta pomakla
se za jednu jedinicu vremena — ne baš za onu najveću, ne za onu što meri milenije (vrlo
malo živih to bi još doživeli), ne ni za onu koja obeležava vekove ili samo decenije, ni to ne.
Ali tu skoro se pomerila kazaljka za godine — mada Hans Kastorp ovde još nije proveo
godinu dana, već jedva nešto više od pola godine — i sad je stajala nepomično, kao minutne
kazaljke na nekim velikim časovnicima koje se pomeraju samo svakih pet minuta, stajala
dok ne dođe trenutak da se opet pomeri. Ali dotle će kazaljka meseca morati da se pomakne
još deset puta, dva-triput više nego što je učinila otkako je Hans Kastorp ovde stigao; februar
više nije ni računao, jer načeto je što i dočeto, razmenjena novčanica što i potrošena.
Dakle, jednoga dana ovo troje odšeta i do groblja pod Dorfbergom — vernoga pričanja
radi da navedemo i taj izlet. Predlog je potekao od Hansa Kastorpa; Joahim se u prvi mah
doduše dvoumio zbog sirote Karen, ali je onda i sam uvideo i priznao da bi bilo besciljno s
njom igrati žmurke i po ugledu na strašljivu gospođu Šter od nje bojažljivo kriti sve što bi je
podsećalo na exitus. Karen Karstet se još nije zavaravala samoobmanama koje su obeležje
poslednjeg stadijuma, već je vrlo dobro znala kako s njom stoji stvar i šta znači nekroza na
vrhovima njenih prstiju. Ona je isto tako znala da će njeni okrutni rođaci teško pristati na
raskoš da se prenese u zavičaj, već da će joj se, kad umre, za počinak odrediti kakvo
skromno mestašce ovde gore. Ukratko, može se svakako smatrati da je cilj ove šetnje u
moralnom pogledu bio za nju pogodniji nego poneki drugi, na primer start bobsleja ili
bioskop, — kao što je uostalom bilo sasvim u redu i drugarski da se i onima gore napravi
jedna poseta, pod pretpostavkom da groblje ne želimo da posmatramo prosto kao
znamenitost ili kao cilj obične šetnje.
Peli su se lagano, idući jedno za drugim, jer se po raskrčenoj stazi moglo ići samo
pojedince, iza sebe i pod sobom ostavili su poslednje vile, podignute visoko na padini, i
penjući se gledali su tu dobro im poznatu sliku, kako im se u zimskom sjaju opet ukazuje u
malo izmenjenoj perspektivi: pejzaž se širio prema severoistoku, u pravcu gde dolina počinje