Page 222 - Thomas Mann - Čarobni breg

sviraju u frulu duvajući kroz nos, hvatanje divljih slonova, neka ceremonija na dvoru
sijamskog kralja, jedna ulica javnih kuća u Japanu, gde gejše sede iza drvenih rešetaka.
Videlo se kako se zatutuljeni Samojedi voze preko snežnih sibirskih stepa u saonicama, koje
vuku irvasi, kako se ruske hadžije mole bogu u Hebronu, kako jednog persijskog prestupnika
šibaju po tabanima. Svemu tome se prisustvovalo; prostor je bio uništen, vreme vraćeno
unazad, »tamo« i »onda«, obavijeno muzikom, pretvoreno u hitro i varljivo »ovde« i »sad«.
Jedna mlada Marokanka, u haljini od prugaste svile, sva u lancima, grivnama i minđušama,
sa jedrim grudima, upola obnaženim, prilazila je najednom u prirodnoj veličini. Nozdrve su
joj bile široke, oči pune bestijalnog života, lice sve u pokretu; smejala se svojim belim
zubima, jednom rukom — čiji su nokti izgledali svetliji od mesa — zaklanjala je oči, dok je
drugom mahala publici, koja je zbunjeno blenula u lice te dražesne senke. Izgledalo je kao da
ta žena gleda a ne vidi, nju ništa nisu dirali pogledi publike, a smeh i mahanje nisu se ticali
sadašnjice, već su pripadali prošlosti, tako da bi bilo besmislica na njih odgovarati. To je,
kao što rekosmo, davalo uživanju izvesno osećanje nemoći. A zatim, fantoma nesta. Na
platnu zatreperi svetla belina i na njoj projektovana reč »Kraj«; niz prikaza bio je završen, i
publika je nema praznila dvoranu, dok je spolja nadirala druga, koja je želela da uživa u
ponovnom odmotavanju toga kola.
Na podstrek gospođe Šter, koja im se pridružila, otišli su posle toga još i u kasino, u
kafanu, za ljubav sirote Karen, koja je u zahvalnosti i ruke sklopila. I ovde je bilo muzike.
Mali orkestar, sa muzikantima u crvenim frakovima, svirao je pod rukovodstvom jednog
češkog ili mađarskog primaša koji je, odvojivši se od svoje družine, stajao među parovima

koji su igrali i uz vatrene pokrete tela gudio na svom instrumentu. Ovde je tekao mondenski
život. Za stolovima su se služila retka pića. Da bi se osvežili, rođaci su za sebe i svoju
štićenicu poručili oranžadu, jer je u lokalu bilo toplo i dosta prašine, dok je gospođa Šter za
sebe uzela liker. U ovo doba, reče ona, ovde još nije dovoljno živo. Kasnije uveče igra
postane znatno življa; mnogi pacijenti iz raznih sanatorijuma i pojedini bolesnici što žive u
hotelima i kasinu, uzimaju kasnije u tome učešća, onda ih ima mnogo više nego sad, i nije se
jedna teška bolesnica igrajući ovde preselila u večnost, ispivši do dna pehar životne radosti i
podležući tako in dulci jubilo finalnom krvoliptanju. Šta je gospođa Šter, u svom silnom
neobrazovanju, napravila od tog »dulci jubilo« bilo je zbilja izvanredno. Prvu reč je uzela iz
italijansko-muzičkog rečnika svoga muža i izgovorila je, prema tome, »dolce«, dok je druga
reč podsećala na jubilara, juvelira, ili na bog će znati šta. Kad čuše ovaj latinski, rođaci
jednovremeno zgrabiše slamčice iz svojih čaša, ali to nimalo ne zbuni gospođu Šter.
Razgolićujući jogunasto svoje zečje zube, ona se raznim aluzijama i peckanjem trudila da
dokuči odnos između ova tri mlada stvora; on joj je bio jasan samo ukoliko se ticalo sirote
Karen kojoj je, kako reče gospođa Šter, bez sumnje prijatno da je pored njenog lakog
ponašanja prate ne manje nego dva tako fina kavaljera. Manje jasan joj je izgledao slučaj u
pogledu na rođake, ali pored sve svoje gluposti i prostote intuicija njene ženske prirode
pomogla joj je da donekle prozre stvar, iako samo upola i prostački. Jer njoj je bilo jasno, pa
je u peckanju to i rekla, da je glavni i pravi vitez Hans Kastorp, dok mladi Cimsen samo
asistira, i da Hans Kastorp, čija su osećanja prema gospođi Šoša njoj bila poznata, prati
bednu Karstet samo u nedostatku one druge, pošto očigledno ne zna kako da joj se približi —
tumačenje, zbilja dostojno gospođe Šter i lišeno svake moralne dubine, sasvim nedovoljno i
plod ordinarne intuicije — a kad ga je nagovestila prostačkim zadirkivanjem, Hans Kastorp
je na to odgovorio samo jednim umornim i prezrivim pogledom. Jer za njega je druženje sa
sirotom Karen zaista značilo neku vrstu naknade, neku neodređenu ali stvarnu potporu, kao
što su mu to uostalom bila i sva njegova milosrdna dela. Ali ona su istovremeno imala i