Page 219 - Thomas Mann - Čarobni breg

glave, napravila ukusno kapče. Ona je stalno menjala nakit, izjutra bi počela sa koralima, a
uveče završila sa biserima. Obradovana cvećem koje joj je Hans Kastorp poslao, u čemu je
ona videla pre izraz galantnih nego milosrdnih osećanja, pozvala je oba mladića na čaj. Ona
ga je pila iz jedne šolje sa siskom, a prsti su joj svi, čak i palac, bili sve do zgloba pokriveni
opalima, ametistima i smaragdima. Ubrzo je ispričala rođacima svoju istoriju, dok su joj se
na ušima klatile zlatne minđuše: pričala im je o svome valjanom ali dosadnom mužu, o
svojoj isto tako valjanoj i dosadnoj deci, koja su sva bila na oca i prema kojima nije nikad
mogla da ima neka naročita osećanja, i o onom nedoraslom momčiću s kojim je pobegla i
čiju je poetsku nežnost umela mnogo da hvali. Ali njegova porodica odvojila ga je od nje
lukavstvom i silom, a zatim, mali se možda i gadio od njene bolesti koja je onda izbila naglo
i u raznim oblicima.«»Da se možda i gospoda ne gade?« upita ona koketno i njena rasna
ženstvenost trijumfovala je nad ekcemom koji joj je pokrivao pola lica.
Hans Kastorp je s prezirom mislio o tom mladiću koji se gadio ekcema, i to svoje
osećanje izrazio slegnuvši ramenima. Što se njega tiče, njemu je mekuštvo tog poetskog
dečkića služilo za podstrek u suprotnom pravcu, i on je u kasnijim posetama koristio priliku
da nesrećnoj gospođi fon Malinkrot ukaže male bolničarske usluge za koje nije potrebno
neko naročito znanje, kao na primer: da je u podne pažljivo hrani kašom, ako bi joj je baš
tada doneli, da joj da da pije iz šolje sa siskom kad joj zalogaj zastane u grkljanu, ili da joj
pomogne da se bolje namesti u postelji; jer uz sve muke, i jedna rana od operacije smetala joj
je pri ležanju. U tom ukazivanju pomoći on se vežbao svraćajući kod nje uz put, kad bi
odlazio u trpezariju ili se vraćao iz šetnje, a Joahimu bi rekao da pođe napred, on hoće samo

da kontroliše malo slučaj u broju pedeset. Pri tome je osećao kako mu se srce širi od sreće,
kako ga obuzima radost koja je počivala na osećanju da je ovo što čini korisno i da ima u
sebi neko skriveno značenje, a sa tim se, uostalom, mešalo i izvesno potajno zadovoljstvo
usled besprekorno hrišćanskog obeležja toga delanja, obeležja zaista tako pobožnog, nežnog
i pohvalnog da se tome ne bi moglo ništa ozbiljno zameriti ni sa vojničkog ni sa
humanističko-pedagoškog stanovišta.
O Kareni Karstet još nismo govorili, a o njoj su se Hans Kastorp i Joahim Cimsen čak
naročito starali. Ona je bila savetnikov privatni i eksterni pacijent, i on je nju preporučio
dobroti i milosrđu naših rođaka. Živeći ovde već četiri godine, ona je bila bez sredstava i
zavisila je od okrutnih rođaka, koji su je već jednom — pošto je ionako morala umreti —
odveli odavde i tek na savetnikovu intervenciju opet vratili. Ona je stanovala u »Selu«—
devetnaestogodišnje slabačko stvorenje, sa glatkom kosom, namazanom .uljem, sa očima
koje su se bojažljivo trudile da prikriju sjaj koji se sasvim slagao sa jektičavim rumenilom
njenih bbraza, i sa karakteristično promuklim ali pri tom simpatičnim glasom. Ona je kašljala
skoro bez prestanka, a vrhovi svih njenih prstiju bili su izlepljeni flasterom, pošto su usled
infekcije imali otvorene rane.
Njoj su se, dakle, na molbu savetnikovu — ta oni su bili tako dobrodušni mladići! —
obojica naročito posvetili. Počelo je time što su joj poslali cveće, zatim su posetili sirotu
Karen na njenom malom balkonu u »Selu«, a onda su sledile razne šetnje i zabave utroje:
gledali su kako se nadmeću na ledu, posmatrali utakmicu na bobsleju. Jer sezona zimskih
sportova bila je na našoj visoravni u punom jeku, organizovana je jedna sedmica svečanih
priredaba, razne zabave su se ređale jedna za drugom, te razonode i spektakli kojima su
rođaci dosad poklanjali samo ponekad i površno pažnju. Joahim je bio protivan svakoj
razonodi ovde gore. Nije on ovde došao toga radi, nije on ovde uopšte zato da živi i da uživa
u bavljenju ovde, podešavajući da mu bude prijatno i pruži razonode, već je on ovde samo i
jedino da bi se što pre oslobodio otrova u sebi da može u ravnici da vrši svoju dužnost, pravu