Page 220 - Thomas Mann - Čarobni breg

dužnost koju zahteva lečenje, koja je bila samo nadoknada za onu pravu, ali koje se on ipak
samo nerado lišavao. Da aktivno učestvuje u, zimskim sportovima, bilo mu je zabranjeno, a
da bude samo posmatrač, nije mu se dopadalo. Što se pak tiče Hansa Kastorpa, on se suviše
osećao članom ovih ljudi ovde, i to u jednom vrlo strogom i intimnom smislu, da bi imao
razumevanja za život i zabave onih ljudi koji su u ovoj dolini videli samo dobar sportski
teren.
Međutim, staranje o sirotoj gospođici Karstet donelo je sa sobom u ovom pogledu izvesne
promene — i Joahim se protiv toga nije mogao buniti a da se nepokaže kao rđav hrišćanin.
Oni su odlazili po bolesnicu, izvlačili je iz njenog skromnog stana u »Selu« i po mrazu, dok
je divno sunce toplo grejalo, vodili je kroz Englesku četvrt, nazvanu tako po hotelu
Angleterre, između raskošnih dućana u glavnoj ulici, na kojoj su zveckali praporci sa
saonica, gde su bogati i dokoni ljudi iz celoga sveta, odseli u kasinu i drugim velikim
hotelima, šetali gologlavi u elegantnoj sportskoj odeći od finih i skupocenih materija, sa
licima koja su usled zimskog sunca i reverbacije snega dobila boju bronze. Sa tim svetom
spuštali su se ka klizalištu, koje je ležalo u dnu doline, nedaleko od kasina, i koje je leti
služilo za fudbalsko igralište. Muzika je svirala, koncertirao je banjski orkestar, smešten na
estradi drvenog paviljona, iznad pravougaonog klizališta, iza koga su se, na tamnom
plavetnilu, uzdizali snežni bregovi. Prošavši kroz ulaz oni su se tiskali kroz publiku koja je,
sedeći na stepenastim sedištima, sa tri strane opkoljavala teren, nalazili svoja mesta i
posmatrali. Umetnici na ledu, u utegnutim dresovima od crnog trikoa, u dolamama
opervaženim krznom, njihali su se, lebdeli, izvodili figure, skakali i obrtali se. Jedan par

virtuoza — muškarac i žena, i kao profesionalci van konkurencije — izveli su nepšto što su u
celom svetu samo oni umeli, i izazvali aplauz, dok je muzika svirala »tuš«. U borbi za prvo
mesto u brzom klizanju takmičilo se šest mladića raznih narodnosti; pognuti, s rukama na
leđima, držeći ponekad maramicu na ustima, oni su šest puta obišli ogromni pravougaoni
teren. Zvuk zvona mešao se sa muzikom. S vremena na vreme masa ih je podsticala
uzvicima i aplauzom.
Bio je to šaren skup u kome su se našla tri bolesnika, naši rođaci i njihova štićenica.
Englezi sa škotskim kapama i belim zubima govorili su francuski sa nametljivo namirisanim
damama, odevenim od glave do pete u šarenu vunenu odeću, a od kojih su neke nosile
pantalone. Amerikanci sa sitnim glavama, zalizane kose, sa lulom u zubima, nosili su
krznene kapute na kojima je krzno bilo okrenuto spolja. Rusi, bradati i elegantni, varvarski
bogatog izgleda, i Holanđani malajskog tipa sedeli su između nemačke i švajcarske publike,
a ovde-onde, rasuti po svim mestima, viđali su se razni tipovi neodređenog karaktera, koji su
govorili francuski, sa Balkana ili sa Levanta, avanturistički svet, za koji je Hans Kastorp
pokazivao izvesnu slabost, a koji je Joahim odbacivao kao sumnjiv i bez karaktera. Ponekad
su se takmičila i deca u šaljivim tačkama, posrtala su po klizalištu imajući na jednoj nozi
skije a na drugoj klizaljku, ili su dečaci na lopatama gurali ispred sebe devojčice. Ona su se
utrkivala sa upaljenim svećama, a pobednik je bio onaj ko na cilj stigne sa neugašenom
svećom, ili su u trku morala da se veru preko prepona, ili su limenim kašikama skupljala
krompire i punila njima na ledu poređane kante za zalivanje. Odrasli su klicali. Prikazivana
su najbogatija, najčuvenija i najelegantnija deca, izveli su ćerčicu jednog holandskog
multimilionara, sina jednog nemačkog kneza i dvanaestogodišnjeg dečaka koji je nosio ime
jedne svetske marke šampanja. Sirota Karen takođe je klicala i kašljala pri tom. Od radosti je
pljeskala rukama čiji su prsti bili u ranama. Ona je bila tako zahvalna.
Rođaci su je vodili i na utakmicu bobsleja: do cilja im nije trebalo mnogo, ni od
Berghofa, a ni od stana Karene Karstet, jer se ta staza, spuštajući se sa Šacalpa, svršava u