Page 221 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 221

»Selu«, među naseljima na zapadnoj padini. Tamo je bila podignuta jedna kontrolna kućica,
        gde se telefonski javljalo kad koje saonice pođu sa starta. Između barijera sleđenog snega, na
        metalno sjajnim krivinama staze, spuštale su se sa visina niske saone, pojedinačno, u većim
        razmacima, sa ekipom sastavljenom od muškaraca i žena, svi u beloj vunenoj odeći, noseći
        oko grudi ešarpe u bojama raznih nacija. Videla su se crvena, napregnuta lica koja je zasipao
        sneg. Publika  je  fotografisala scene izvrtanja, saonice koje  bi iskliznule  i prevrnule se i
        pobacale  svoju  posadu  u  sneg.  I  ovde  je  svirala  muzika.  Posmatrači  su  sedeli  na  malim
        tribinama ili se tiskali na uzanoj stazi, prokrčenoj duž piste. Bilo je mnogo ljudi i na drvenim
        mostovima, koji su prelazili preko piste i ispod kojih bi s vremena na vreme prohujao kakav
        bob. Istim ovim putem — pomisli Hans Kastorp, pa to čak i reče — spuštani su i mrtvaci iz
        onog sanatorijuma gore, leteli bi ispod ovih mostova, zavijali oko krivina, nadole, nadole u
        dolinu.
            Jedno popodne odveli su Karen Karstet čak i u bioskop u »Mestu«, jer ona je u svemu
        toliko  uživala.  U  atmosferi  rđavog  vazduha  koji  je  kod  njih  troje  izazivao  fizičku
        nelagodnost  (jer  su  bili navikli  da udišu  najčistiji)  i koji im  je pritiskivao grudi i u glavi
        stvarao  neku mutnu maglu  —  pred  njihovim  napregnutim  očima  treperio  je  i  prolazio
        raznolik život, iseckan, zanimljiv i užurban, u nemirnom treperenju  koje je u trzajima
        zastajalo i nastavljalo se, uz pratnju male muzike koja je svoj sadašnji tempo upotrebljavala
        za pojave iz prošlosti i koja je, pri ograničenim sredstvima, umela da nađe sve tonove da
        izrazi  svečanost  i  pompu,  strast,  divljaštvo  i  čežnjivu  čulnost.  Gledali  su  kako  se  jedna
        uzbudljiva  ljubavna  istorija  sa  ubistvom  nemo  odmotava  na  dvoru  nekog  istočnjačkog

        despota: zahuktali događaji, puni sjaja i nagih tela, puni despotske žestine i religioznog besa
        u potčinjavanju, puni svireposti, požude i ubilačke pohote, sa usporenim tempom kad treba
        prikazati dželatove muskulozne  ruke  —  ukratko, film napravljen  na  osnovu intimnog
        poznavanja skrivenih želja internacionalne  publike  naše civilizacije. Setembrini bi  —
        pomisli  Hans  Kastorp,  pa  to  čak  i  šapnu  svome  rođaku  —  kao  čovek  suda  i  kritike,  bez
        sumnje oštro osudio ovu antihumanitarnu razonodu, on bi sa direktnom i klasičnom ironijom
        šibao zloupotrebu tehnike u cilju da u nama oživi predstave tako ponižavajuće za čoveka.
        Međutim, gospođa Šter, koja je takođe bila prisutna i sedela nedaleko od njih, bila se izgleda
        sva predala filmu: njeno crveno, prostačko lice bilo je prosto unakaženo od uživanja.
            Uostalom, nešto slično ogledalo se na svim licrtma u koja bi čovek pogledao. A kad je
        nestala i poslednja treperava slika jedne scene, kad se u dvorani upalila svetlost i poprište tih
        vizija ukazalo gomili kao prazno platno — nije bilo čak ni odobravanja. Nikoga nije bilo tu
        kome bi se aplauzom moglo da zahvali, koga bismo zbog njegove umetničke igre mogli da
        izazovemo. Glumci, skupljeni da prikažu ovu igru u kojoj se sad baš uživalo, davno su se
        rasprštali na sve strane; ovde su se videle samo senke njihovog izvođenja, radnja njihova bila
        je snimanjem razložena na milione slika, i svaka sa najmanjim fokusom, da bi se u brzsJm
        treperenju mogla  da odvija  i vrati u sadašnjicu  kad  god  zaželimo.  Ćutanje  gomile  posle
        iluzije imalo je nečeg mlitavog i odvratnog. Ruke su ležale, nemoćne, ispred ništavila. Ljudi
        su  trljali  oči,  buljili  preda  se,  stideli  se  svetlosti  i  želeli  da  se  vrate  u  mrak  da  bi  opet
        posmatrali, da bi opet  gledali  kako  se  događaji  koji  su  imali  svoje  vreme  odvijaju  sada,
        presađeni u sveže vreme i ulepšani muzikom.
            Despot je umro pod nožem, sa urlikom iz sveg glasa koji se nije čuo. Zatim su se ređale
        slike iz celoga sveta, video se predsednik Francuske Republike, u cilindru i sa lentom, kako
        sa kočija odgovara na pozdravni govor; vicekralj Indije na svadbi nekoga radže; nemački
        kronprinc  u  dvorištu  jedne  potsdamske  kasarne.  Videle  su  se  slike  iz  života  urođenika  u
        jednom  selu na ostrvu  Novi Meklenburg,  pa borba petlova na Borneu, nagi divljaci kako
   216   217   218   219   220   221   222   223   224   225   226