Page 221 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Selu«, među naseljima na zapadnoj padini. Tamo je bila podignuta jedna kontrolna kućica,
gde se telefonski javljalo kad koje saonice pođu sa starta. Između barijera sleđenog snega, na
metalno sjajnim krivinama staze, spuštale su se sa visina niske saone, pojedinačno, u većim
razmacima, sa ekipom sastavljenom od muškaraca i žena, svi u beloj vunenoj odeći, noseći
oko grudi ešarpe u bojama raznih nacija. Videla su se crvena, napregnuta lica koja je zasipao
sneg. Publika je fotografisala scene izvrtanja, saonice koje bi iskliznule i prevrnule se i
pobacale svoju posadu u sneg. I ovde je svirala muzika. Posmatrači su sedeli na malim
tribinama ili se tiskali na uzanoj stazi, prokrčenoj duž piste. Bilo je mnogo ljudi i na drvenim
mostovima, koji su prelazili preko piste i ispod kojih bi s vremena na vreme prohujao kakav
bob. Istim ovim putem — pomisli Hans Kastorp, pa to čak i reče — spuštani su i mrtvaci iz
onog sanatorijuma gore, leteli bi ispod ovih mostova, zavijali oko krivina, nadole, nadole u
dolinu.
Jedno popodne odveli su Karen Karstet čak i u bioskop u »Mestu«, jer ona je u svemu
toliko uživala. U atmosferi rđavog vazduha koji je kod njih troje izazivao fizičku
nelagodnost (jer su bili navikli da udišu najčistiji) i koji im je pritiskivao grudi i u glavi
stvarao neku mutnu maglu — pred njihovim napregnutim očima treperio je i prolazio
raznolik život, iseckan, zanimljiv i užurban, u nemirnom treperenju koje je u trzajima
zastajalo i nastavljalo se, uz pratnju male muzike koja je svoj sadašnji tempo upotrebljavala
za pojave iz prošlosti i koja je, pri ograničenim sredstvima, umela da nađe sve tonove da
izrazi svečanost i pompu, strast, divljaštvo i čežnjivu čulnost. Gledali su kako se jedna
uzbudljiva ljubavna istorija sa ubistvom nemo odmotava na dvoru nekog istočnjačkog

despota: zahuktali događaji, puni sjaja i nagih tela, puni despotske žestine i religioznog besa
u potčinjavanju, puni svireposti, požude i ubilačke pohote, sa usporenim tempom kad treba
prikazati dželatove muskulozne ruke — ukratko, film napravljen na osnovu intimnog
poznavanja skrivenih želja internacionalne publike naše civilizacije. Setembrini bi —
pomisli Hans Kastorp, pa to čak i šapnu svome rođaku — kao čovek suda i kritike, bez
sumnje oštro osudio ovu antihumanitarnu razonodu, on bi sa direktnom i klasičnom ironijom
šibao zloupotrebu tehnike u cilju da u nama oživi predstave tako ponižavajuće za čoveka.
Međutim, gospođa Šter, koja je takođe bila prisutna i sedela nedaleko od njih, bila se izgleda
sva predala filmu: njeno crveno, prostačko lice bilo je prosto unakaženo od uživanja.
Uostalom, nešto slično ogledalo se na svim licrtma u koja bi čovek pogledao. A kad je
nestala i poslednja treperava slika jedne scene, kad se u dvorani upalila svetlost i poprište tih
vizija ukazalo gomili kao prazno platno — nije bilo čak ni odobravanja. Nikoga nije bilo tu
kome bi se aplauzom moglo da zahvali, koga bismo zbog njegove umetničke igre mogli da
izazovemo. Glumci, skupljeni da prikažu ovu igru u kojoj se sad baš uživalo, davno su se
rasprštali na sve strane; ovde su se videle samo senke njihovog izvođenja, radnja njihova bila
je snimanjem razložena na milione slika, i svaka sa najmanjim fokusom, da bi se u brzsJm
treperenju mogla da odvija i vrati u sadašnjicu kad god zaželimo. Ćutanje gomile posle
iluzije imalo je nečeg mlitavog i odvratnog. Ruke su ležale, nemoćne, ispred ništavila. Ljudi
su trljali oči, buljili preda se, stideli se svetlosti i želeli da se vrate u mrak da bi opet
posmatrali, da bi opet gledali kako se događaji koji su imali svoje vreme odvijaju sada,
presađeni u sveže vreme i ulepšani muzikom.
Despot je umro pod nožem, sa urlikom iz sveg glasa koji se nije čuo. Zatim su se ređale
slike iz celoga sveta, video se predsednik Francuske Republike, u cilindru i sa lentom, kako
sa kočija odgovara na pozdravni govor; vicekralj Indije na svadbi nekoga radže; nemački
kronprinc u dvorištu jedne potsdamske kasarne. Videle su se slike iz života urođenika u
jednom selu na ostrvu Novi Meklenburg, pa borba petlova na Borneu, nagi divljaci kako