Page 218 - Thomas Mann - Čarobni breg

se leži pod guberima od ovčije kože, i kako bi, kad se probudi, ugledao kako kao zvezde
sijaju iznad snega kurjačke oči. Sa sobom je u sanduku nosio smrznut provijant, čorbu i beli
hleb, koji bi onda s uživanjem raskravili na stanicama gde se menja zaprega, i hleb bi onda
bio kao i prvog dana. Zlo bi bilo jedino kad bi uz put najednom nastala jugovina: jer onda bi
se parčići smrznute čorbe istopili i sve iscurilo.
Tako je pričao gospodin Ferge, prekidajući se s vremena na vreme uzdasima i dodajući da
je sve to bilo vrlo lepo, samo kad ne bi morali opet da pokušaju da mu dadu pneumotoraks.
On nije pričao ni o čemu »uzvišenom«, ali to su bile činjenice, i to zanimljive, naročito za
Hansa Kastorpa, koji je smatrao da je za njega korisno da čuje štogod o ruskom carstvu i
njegovom načinu života, o samovarima, pirogu, kozacima i drvenim crkvama, sa mnogim
glavičastim tornjevima, koji liče na kolonije pečuraka. Tražio je od gospodina Fergea da mu
priča i o tamošnjim ljudima, o njihovoj severnjačkoj i baš zato u njegovim očima utoliko
čudnijoj egzotici, o primesi azijatske krvi koja teče u njihovim žilama, o isturenim
jagodicama, o finsko-mongolskom obliku njihovih očiju, i slušao je sve to sa antropološkim
interesovanjem; tražio je da gospodin Ferge govori i ruski: — pod njegovim dobroćudnim
brkovima, iz njegove dobroćudno isturene jabučice izbijao je taj sasvim stran istočnjački
jezik, brzo, rasplinuto, beskičmeno, i ovo je Hansa Kastorpa utoliko više zabavljalo (takva je,
eto, omladina), ukoliko je, pedagoški posmatrano, bilo zabranjeno voće za njega.
Oni su često na četvrt časa navraćali kod Antona Karlovića Fergea. Posećivali su ponekad
i mladoga Tedija iz Fredericijanuma, elegantnog dečaka od četrnaest godina, plavog i finog,
sa privatnom bolničarkom, obučenog u pižamu od bele svile sa gajtanima. On je bio siroče

ali bogat, kao što im je sam pričao. U očekivanju jedne ozbiljne operacije koju su hteli da
pokušaju s njim — trebalo je ukloniti obolele delove — on je ponekad, kad se osećao bolje,
napuštao postelju da bi u lepom sportskom odelu proveo koji čas u društvu dole. Dame su se
rado šalile i ćeretale s njim, a on je slušao njihove priče, na primer one o advokatu Ajnhufu,
o gospođici u gaćicama od žerseja i Franciski Oberdank. Posle bi se opet vratio u postelju.
Tako su elegantno prolazili dani mladome Tediju, i bilo je jasno da on od života nije tražio
ništa drugo do samo to.
A u broju pedeset ležala je gospođa Malinkrot, po imenu Natalija, crnih očiju i sa zlatnim
minđušama u ušima, koketna kaćiperka a pri tom pravi ženski Jov i ubogi Lazar, od Gospoda
natovarena svakojakim jadom. Izgleda da je njen organizam bio preplavljen otrovima, tako
da je naizmenično i jednovremeno patila od svih mogućih bolesti. Naročito je patila na koži:
ona joj je velikim delom bila pokrivena ekcemom, koji je svrbeo do bola, gdegde u
otvorenim ranama, čak i na ustima, što joj je stvaralo teškoće pri hranjenju. U samom
organizmu su se kod gospođe fon Malinkrot ređala razna zapaljenja, plućne maramice,
bubrega, pluća, pokosnice, pa čak i mozga — tako da je padala u nesvest — a slabost
njenoga srca, nastala usled vatre i bolova, stvarala joj je velike muke, činila na primer da nije
mogla ljudski da proguta jelo: ono bi joj zastalo gore u jednjaku. Jednom rečju, ta žena bila
je u strašnom stanju a povrh svega još i sasvim sama na svetu: jer pošto je napustila muža i
decu radi drugog čoveka, tačnije radi jednog nedoraslog momčića, i nju je onda napustio
ljubavnik — sve je to ona sama pričala rođacima — i sad je bila bez kuće i kućišta, mada ne
i bez sredstava za život, pošto se muž i dalje starao o njoj. Bez neke neumesne gordosti, ona
se koristila njegovom dobrotom ili njegovom stalnom zaljubljenošću, pošto sebe nije
shvatala ozbiljio, uviđajući da je samo jedno nečasno grešno stvorenje, zbog čega je sve
svoje muke, dostojne Jova, podnosila sa zadivljujućim strpljenjem i žilavošću, sa
elementarnom otpornošću svoje rasne ženstvenosti, koja je trijumfovala nad bedom njenog
mrkog tela, pa je čak i od belog zavoja, koji je iz nekog gadnog razloga morala da nosi oko