Page 217 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 217

španski junak. On je  mlatarao rukama, razdrljio je  košulju  da udarcima sudbine  podnese
        svoje žute grudi, i tako se ponašao dok napad kašlja nije ugušio njegovo hvalisanje i na usne
        mu naterao retku, ružičastu penu, a rođacima dao povoda da na prstima iziđu iz sobe.
            Oni više nisu govorili o poseti kod Laura, pa čak i u sebi svaki se uzdržao od suda o
        njegovom ponašanju. Obojici se više svidelo kod Antona Karlovića Fergea iz Petrograda,
        koji je,  sa  svojim  velikim  dobroćudnim  brkovima  i  isto  tako  dobroćudnim  izrazom  svoje
        isturene jabučice, ležao u postelji i lagano i teško se oporavljao od pokušaja da mu se da
        pneumotoraks, što  ga za dlaku  nije na  mestu  koštalo života. On je tada  dobio  jak šok,
        pleurašok  —  neprijatna pojava  koja se  javlja kod te  moderne  operacije.  Ali kod njega  je
        pleurašok dobio izuzetno opasan oblik, kao potpun kolaps i sasvim opako gubljenje svesti,
        bio je tako težak da je operacija morala da se prekine i odloži na neodređeno vreme.
            Dobroćudne sive oči gospodina Fergea raširile bi se a lice bi mu potamnelo kad god bi
        počeo  da  govori  o  tom  događaju,  koji  mora  da  je  za  njega  bio  užasan.  »Bez  narkoze,
        gospodo. Dobro, mi je ne podnosimo, u ovom slučaju to nije dozvoljeno, čovek to shvata i
        kao razuman stvor pomiri se sa sudbinom. Ali lokalna anestezija ne doseže duboko, gospodo,
        od nje utrne samo meso spolja, osećate kad vas otvaraju, istina samo kao neko stiskanje i
        gnječenje.  Ležim  ja  tako,  pokrivena  lica,  da  ne  vidim.  ništa,  dok  me  s  desne strane drži
        asistent a s leve glavna sestra. Osećam kao da me neko stiska i gnječi, to mi otvaraju meso i
        kleštima  ga  posuvraćaju.  Ali  tada  čujem  kako  gospodin  savetnik  kaže:  »Tako!«  i  u  tom
        trenutku, gospodo, on poče da opipava plućnu maramicu nekim tupim instrumentom — mora
        da bude tup da ne probije pre vremena; opipava da bi našao mesto gde će da probode i uduva

        gas, i dok on to radi, dok tako prelazi instrumentom po maramici, — gospodo, gospodo, tada
        osetih da je sa mnom svršeno, potpuno svršeno, nastade nešto apsolutno neopisivo. Plućna
        maramica, gospodo, ne sme da se pipa, u to se ne sme i ne treba da dira, to je tabu, ona je
        zaštićena mesom, izolovana i nepristupačna, jednom zasvagda. A on je, međutim, otkrio i
        pipa po njoj. Gospodo moja, e tada mi je pozlilo — nikad ne bih verovao da takvo jedno
        dozlaboga odvratno i ogavno osećanje uopšte postoji na zemlji ili drugde sem u paklu. Padoh
        u nesvest  —  u tri  nesvesti najednom  —  u  zelenu,  u  sivu  i  u  ljubičastu.  Sem  toga,  u  toj
        nesvesti je zaudaralo, pleurašok mi, gospodo, udario na čulo mirisa, smrdelo je preko svake
        mere na sumporvodonik, tako mora da smrdi samo u paklu, i na sve to, dok sam se gubio,
        čujem svoj smeh, ali ne smejem se kao čovek, ne, to je bio najnepristojniji i najodvratniji
        smeh koji sam ikad u životu čuo, jer kad vam neko pipa maramicu, gospodo moja, to je kao
        kad bi vas golicao na najinfamniji, najstrašniji i najnečovečniji način, takva vam je i nimalo
        drugačija  ta  prokleta  muka  i  sramota,  to  vam  je  pleurašok,  od  koga  neka  vas  Gospod
        sačuva.«
            Često, i uvek tamneći od užasa, vraćao se Anton Karlović Ferge na taj »ogavni« doživljaj,
        i nije  malo strahovao što  će  se  ponoviti.  Uostalom,  on  je odmah  rekao  da  je  jednostavan
        čovek,  od  koga  je  sasvim  daleko  sve  »uzvišeno«  i  kome  se  ne  mogu  postavljati nikakvi
        naročiti zahtevi duhovne i osećajne prirode, kao što ih ni on nikome ne postavlja. Posle toga
        objašnjenja, pričao je prilično zanimljivo o svom ranijem životu, iz koga ga je onda bolest
        izbacila, o životu agenta osiguravajućeg društva protiv požara: iz Petrograda je preduzimao
        daleka putovanja na sve strane, po celoj Rusiji, a dužnost mu je bila da obilazi osigurane
        fabrike  i  ispita  stanje  onih koje  su bile privredno sumnjive: jer  statistički  je  dokazano  da
        većina požara izbija u fabrikama čiji poslovi idu rđavo. Zato su ga i slali da pod ovim ili
        onim vidom ispita rad u preduzeću i izvesti svoju banku da bi se povećanim reosiguranjem
        ili  podelom  premija  na  vreme  sprečili  osetni  gubici.  Pričao  je  kako  je  putovao  zimi  po
        ogromnom carstvu, kako se po užasnom mrazu vozio noću na velikim saonicama na kojima
   212   213   214   215   216   217   218   219   220   221   222