Page 217 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 217
španski junak. On je mlatarao rukama, razdrljio je košulju da udarcima sudbine podnese
svoje žute grudi, i tako se ponašao dok napad kašlja nije ugušio njegovo hvalisanje i na usne
mu naterao retku, ružičastu penu, a rođacima dao povoda da na prstima iziđu iz sobe.
Oni više nisu govorili o poseti kod Laura, pa čak i u sebi svaki se uzdržao od suda o
njegovom ponašanju. Obojici se više svidelo kod Antona Karlovića Fergea iz Petrograda,
koji je, sa svojim velikim dobroćudnim brkovima i isto tako dobroćudnim izrazom svoje
isturene jabučice, ležao u postelji i lagano i teško se oporavljao od pokušaja da mu se da
pneumotoraks, što ga za dlaku nije na mestu koštalo života. On je tada dobio jak šok,
pleurašok — neprijatna pojava koja se javlja kod te moderne operacije. Ali kod njega je
pleurašok dobio izuzetno opasan oblik, kao potpun kolaps i sasvim opako gubljenje svesti,
bio je tako težak da je operacija morala da se prekine i odloži na neodređeno vreme.
Dobroćudne sive oči gospodina Fergea raširile bi se a lice bi mu potamnelo kad god bi
počeo da govori o tom događaju, koji mora da je za njega bio užasan. »Bez narkoze,
gospodo. Dobro, mi je ne podnosimo, u ovom slučaju to nije dozvoljeno, čovek to shvata i
kao razuman stvor pomiri se sa sudbinom. Ali lokalna anestezija ne doseže duboko, gospodo,
od nje utrne samo meso spolja, osećate kad vas otvaraju, istina samo kao neko stiskanje i
gnječenje. Ležim ja tako, pokrivena lica, da ne vidim. ništa, dok me s desne strane drži
asistent a s leve glavna sestra. Osećam kao da me neko stiska i gnječi, to mi otvaraju meso i
kleštima ga posuvraćaju. Ali tada čujem kako gospodin savetnik kaže: »Tako!« i u tom
trenutku, gospodo, on poče da opipava plućnu maramicu nekim tupim instrumentom — mora
da bude tup da ne probije pre vremena; opipava da bi našao mesto gde će da probode i uduva
gas, i dok on to radi, dok tako prelazi instrumentom po maramici, — gospodo, gospodo, tada
osetih da je sa mnom svršeno, potpuno svršeno, nastade nešto apsolutno neopisivo. Plućna
maramica, gospodo, ne sme da se pipa, u to se ne sme i ne treba da dira, to je tabu, ona je
zaštićena mesom, izolovana i nepristupačna, jednom zasvagda. A on je, međutim, otkrio i
pipa po njoj. Gospodo moja, e tada mi je pozlilo — nikad ne bih verovao da takvo jedno
dozlaboga odvratno i ogavno osećanje uopšte postoji na zemlji ili drugde sem u paklu. Padoh
u nesvest — u tri nesvesti najednom — u zelenu, u sivu i u ljubičastu. Sem toga, u toj
nesvesti je zaudaralo, pleurašok mi, gospodo, udario na čulo mirisa, smrdelo je preko svake
mere na sumporvodonik, tako mora da smrdi samo u paklu, i na sve to, dok sam se gubio,
čujem svoj smeh, ali ne smejem se kao čovek, ne, to je bio najnepristojniji i najodvratniji
smeh koji sam ikad u životu čuo, jer kad vam neko pipa maramicu, gospodo moja, to je kao
kad bi vas golicao na najinfamniji, najstrašniji i najnečovečniji način, takva vam je i nimalo
drugačija ta prokleta muka i sramota, to vam je pleurašok, od koga neka vas Gospod
sačuva.«
Često, i uvek tamneći od užasa, vraćao se Anton Karlović Ferge na taj »ogavni« doživljaj,
i nije malo strahovao što će se ponoviti. Uostalom, on je odmah rekao da je jednostavan
čovek, od koga je sasvim daleko sve »uzvišeno« i kome se ne mogu postavljati nikakvi
naročiti zahtevi duhovne i osećajne prirode, kao što ih ni on nikome ne postavlja. Posle toga
objašnjenja, pričao je prilično zanimljivo o svom ranijem životu, iz koga ga je onda bolest
izbacila, o životu agenta osiguravajućeg društva protiv požara: iz Petrograda je preduzimao
daleka putovanja na sve strane, po celoj Rusiji, a dužnost mu je bila da obilazi osigurane
fabrike i ispita stanje onih koje su bile privredno sumnjive: jer statistički je dokazano da
većina požara izbija u fabrikama čiji poslovi idu rđavo. Zato su ga i slali da pod ovim ili
onim vidom ispita rad u preduzeću i izvesti svoju banku da bi se povećanim reosiguranjem
ili podelom premija na vreme sprečili osetni gubici. Pričao je kako je putovao zimi po
ogromnom carstvu, kako se po užasnom mrazu vozio noću na velikim saonicama na kojima