Page 216 - Thomas Mann - Čarobni breg

samarićana i milosrdne braće. Setembrini je jednoga dana u tom smislu i oslovio Hansa
Kastorpa.
»Sto mu gromova, inženjeru, čujem o vama čudne stvari. Odali ste se milosrđu? Trudite
se da Se iskupite dobrim delima?«
»Ne vredi o tome ni govoriti, gospodine Setembrini. Nema u tome ničeg zbog čega bi se
trebalo hvaliti. Moj rođak i ja...«
»Ama, ne mešajte u to svoga rođaka! Samo vi ste u pitanju i kad se o obojici govori, to je
sigurno. Potporučnik je dostojan poštovanja, ali on je jednostavna i neugrožena priroda, koja
vaspitaču ne zadaje nikakve brige. Ne možete me ubediti da je on taj koji vodi. Važniji ste vi,
ali ste i više ugroženi. Vi ste, ako se tako mogu izraziti, siroče života — o vama se treba
starati. Uostalom, vi ste mi dozvolili da se o vama staram.«
»Svakako, gospodine Setembrini. Jednom zasvagda. To je od vas vrlo ljubazno. A ono
»siroče života« lepo je rečeno. Šta ti sve ne padne na pamet jednom književniku! Ne znam
da li treba da se ponosim tim imenom, ali zvuči lepo, to moram reći. Da, i ja se, eto, staram
malo o »deci smrti«, na to ste bez sumnje maločas mislili. Ovda-onda, kad imam vremena,
zainteresujem se, sasvim uzgred, ne zanemarujući uglavnom nimalo svoje lečenje, za
ponekog teškog i ozbiljnog bolesnika, razumete me, za one koji ovde nisu došli da se
zabavljaju i da teraju kera, već koji umiru.«
»A ipak je pisano: Ostavite neka mrtvi pokopaju svoje mrtvace«, reče Italijan.
Hans Kastorp podiže ruke i napravi izraz lica kao da će reći da je mnogo štošta napisano i
da je teško pronaći ono što valja i po tome se upravljati. Naravno, verglaš je istakao jedno

neprijatno stanovište, to se moglo i očekivati. Ali mada je Hans Kastorp i dalje bio spreman
da mu pokloni pažnju, nalazio da je njegove pouke, sasvim bez obaveze, vredno saslušati i
bio gotov da se opita radi podvrgne njegovom vaspitnom uticaju, ipak nije ni pomišljao da se
radi kakvog pedagoškog shvatanja odrekne pothvata koji su mu i dalje izgledali na neki
način probitačni i od velikog značaja, uprkos stare gospođe Gerngros i njene priče o »lepom,
malom flirtu«, i uprkos prozaične prirode sirotoga Rotbajna i glupog ćurlikanja »prepunjene«
gospođe Cimerman.
Sin gospođe Tous les doux zvao se Lauro. I on je dobio cveće, ljubičice iz Nice, što
mirišu na zemlju, »od dvojice saosećajnih suseda, sa najlepšim željama za ozdravljenje«, i
pošto je anonimnost bila najzad samo formalna, jer je svako već znao od koga potiču ti
pokloni, sama gospođa Tous les doux, ta crnobleda majka iz Meksika, prišla je rođacima,
susrevši ih jednom u hodniku, i zahvalila im, pozivajući ih kloparavim rečima, ali pre svega
tužnim gestovima, da dođu i lično prime zahvalnost od njenog sina — de son seul et dernier
fils qui allait mourir aussi. Oni pođoše smesta. Pokazalo se da je Lauro bio neobično lep
mladić vatrenih očiju, orlovskog nosa i drhtavih nozdrva, sa divnim usnama više kojih su
izbijali crni brčići. Ali njegovo ponašanje bilo je tako razmetljivo i teatralno da su gosti,
Hans Kastorp ništa manje nego Joahim Cimsen, bili radosni kad su se vrata bolesnikove sobe
za njrša opet zatvorila. Jer dok je gospođa Tous les doux — u svome crnom kašmirskom
šalu, sa crnim velom svezanim pod bradom, sa poprečnim borama na uzanom čelu i
ogromnim kesicama pod očima crnim kao ugljen — povijenih kolena koračala gore-dole po
sobi, sa jednim krajem svojih velikih usta bolno opuštenim, prilazeći s vremena na vreme
mladićima koji su sedeli na rubu postelje, da bi im kao papagaj ponovila svoju tragičnu
frazu: »Tous le dé, vous comprenez, messié… Premiérement l’un et meintenant l’autre« —
dotle je lepi Lauro, takođe na francuskom, izgovarao proderanim, drhtavim glasom
nepodnošljivo bombaste fraze, govorio da želi da umre kao junak, comme héros,à l’espagnol,
kao i njegov brat, de même que son fier jeune frère Fernando, koji je takođe umro kao