Page 215 - Thomas Mann - Čarobni breg

Njene simpatično mršave ruke, koje su lepo pristajale uz čipkaste manžetne na spavaćici,
nisu mogle da miruju kao ni noge. Vrat joj je bio kao u devojke, sa »jamicama« nad nežnim
ključnjačama, a i njene grudi, koje su se pod linonom nemirno i brzo dizale i spuštale boreći
se sa smehom i zaptivanjem, izgledale su nežne i mladalačke. Hans Kastorp je rešio da i njoj
pošalje ili donese lepo cveće, poprskano i mirisavo, sa eksportnih rasadnika u Nici i Kanu.
Sa izvesnom zebnjom pridružio se lepršavoj i zadihanoj veselosti gospođe Cimerman.
»A vi, znači, obilazite ovde teške slučajeve?« upita ona. »Kako je to zanimljivo i ljubazno
od vas, ha, ha, ha, ha! Zamislite samo, ja uopšte nisam težak slučaj, to jest, ja to uopšte
nisam bila, sve doskora... dok mi se nedavno nije dogodilo... Čujte samo pa recite onda da to
nije najsmešnije što vam se u životu može dogoditi...« I naprežući se da diše, uz tirili i ćijući,
ona mu ispriča šta joj se dogodilo.
Došla je ovamo malo bolesna — bolesna, naravno, jer inače ne bi dolazila, čak možda i
ne sasvil lako, ali pre lako nego teško. Pneumotoraks, taj još mladi izum hirurške tehnike
koji je brzo postao toliko omiljen, pokazao se sjajno i u njenom slučaju. Operacija je bila
savršeno uspela, stanje zdravlja gospođe Cimerman napredovalo je najlepše, njen muž — jer
ona je bila udata, mada bez dece — mogao je očekivati da će mu se vratiti kroz tri-četiri
meseca. I onda je ona zabave radi napravila izlet u Cirih — nikakav drugi razlog za to
putovanje nije postojao, samo zabava. I ona se zbilja i zabavljala, od sveg srca, ali je pri
tome primetila da treba da se napuni, i taj posao poverila je jednom tamošnjem lekaru. Jedan
vrlo prijatan, smešan mlad čovek, hahaha, hihihi! — a šta se dogodilo? On je nju prepunio!
Drukčije ge to ne može kazati, ta reč kaže sve. On je imao najbolje namere, ali bez sumnje

da mu stvar nije bila dovoljno poznata, tek ukratko: tako prepunjena, a to znači sa srcem koje
je lupalo i jedva dišući — ha, hihihi! — stigla je ovde, i Berens, koji je strašno praskao,
odmah ju je strpao u krevet. Jer sad je ona ozbiljno bolesna — ne baš težak slučaj, ali
upropašćena, upuštena — hahaha, kakvo mu je to lice, zašto pravi tako smešno lice? I ona se
smejala tom licu, pokazujući ga prstom, toliko smejala da joj je i čelo počelo da modri. Ali
najsmešniji je, reče, Berens sa svojim praskanjem i grubostima — unapred je već morala da
se smeje kad je primetila da je prepunjena. »Vi se nalazite apsolutno u smrtnoj opasnosti!«
dreknuo je na nju bez okolišenja i uvijanja, takav jedan medved, hahaha, hihihi — izvinite.
Bilo je nejasno zbog čega se ona tako zvonko smejala savetnikovoj izjavi — da li samo
zato što je izjava »gruba« i što u nju nije verovala, ili pak, mada je u to verovala — jer
najzad, morala je verovati — što je nalazila da je sama stvar, to jest životna opasnost u kojoj
se nalazila, nešto strašno smešno. Hans Kastorp je imao utisak da je ovo poslednje slučaj i da
se ona tako kikoće, cvrkuće i ćurliče zaista samo zato što je lakomislena kao dete i
nerazumna kao pile — a to on nije odobravao. Ipak joj je poslao cveće, ali više nikad nije
video smešljivu gospođu Cimerman. Jer pošto se još nekoliko dana održavala pomoću
kiseonika, ona je najzad propisno umrla na rukama svoga telegrafski dozvanog supruga —
prava pravcata guska in folio, kako to reče savetnik, od koga je Hans Kastorp ovo i doznao.
Ali još pre toga, saosećajni i preduzimljivi duh Hansa Kastorpa napravio je, uz pomoć
savetnika i bolničkog osoblja, druge veze sa teškim bolesnicima u kući, a Joahim je morao
svuda s njim. Morao je da ide s njim kod sina Tous les doux, drugog sina koji je još ostao, jer
je kod prvoga soba već davno istresena i okađena sa H2SO. Pa onda, kod dečaka Tedija, koji
je tu skoro došao, iz internata zvanog Fredericijanum, pošto je njegov slučaj bio suviše težak
da bi u njemu ostao. Pa onda, kod jednog Rusa nemačkog porekla, Antona Karlovića Fergea,
činovnika osiguravajućeg društva, jednog dobroćudnog mučenika. Pa onda kod zlosrećne a
pri tom tako koketne gospođe fon Malinkrot, koja je kao i drugi dobila cveće i koju je Hans
Kastorp u prisustvu Joahimovom štaviše često i kašom hranio... Vremenom su stekli glas