Page 214 - Thomas Mann - Čarobni breg

je čovek i sam, u svoje vreme, dobio jadnu na takav način »oslobođenu« i istresenu sobu, u
kojoj se potom sasvim odomaćio. Ponekad se znalo ko je ranije stanovao u tom broju, i to je
uvek bilo povod za razmišljanje. Tako je bilo i ovoga puta, i tako i osam dana kasnije, kad je
Hans Kastorp u prolazu ugledao u istom stanju sobu male Leile Gerngros. U ovom
poslednjem slučaju, u prvom trenutku njegov razum se bunio protiv onog što je unutra video.
Stajao je i posmatrao, zamišljen i zbunjen, kad uto naiđe savetnik.
»Stojim ovde i gledam kako tresu«, reče Hans Kastorp. »Dobar dan, gospodine savetniče.
A mala Leila...«
»Tja —«, odgovori Berens i sleže ramenima. A posle jedne pauze, kojom je ovaj gest još
jače istaknut, on dodade:
»Vi ste joj se u poslednjem času još sasvim propisno udvarali. To mi se dopada od vas,
što se malčice interesujete za moje ptičice-plućaše u njihovim kavezima, s obzirom da ste vi
relativno krepki. Lepa crta, ne, ne, nemojte se braniti, to je sasvim lepa crta vašega karaktera.
Hoćete li da vas ponekad, kad se ukaže prilika, gdekom malčice predstavim? Imam ja takvih
ptičica — ako vas samo interesuje. Eto, sad na primer hoću da skoknem do moje
»prepunjene«. Hoćete li da pođete sa mnom? Predstaviću vas prosto kao saosećajnog
sapatnika.«
Hans Kastorp reče da mu je savetnik prosto skinuo reč sa usta i ponudio baš ono za šta je
i sam hteo da ga zamoli. Sa zahvalnošću će iskoristiti ovu dozvolu i pridružiti mu se. Nego,
ko je to, ta »prepunjena«, i kako da razume to ime.
»Bukvalno«, reče savetnik. »Sasvim doslovce i bez metafore. Neka vam sama ispriča.«

Posle nekoliko koračaji bili su već pred sobom te »prepunjene«. Savetnik uđe kroz
dvostruka vrata, rekavši svome pratiocu da čeka. Dok je Berens ulazio, iz sobe dopre zvuk
zvonkog i veselog smeha i reči, ali se osećalo da se ta osoba pri tom guši i dahće, — i sve
opet umuče kad se vrata zatvoriše. Međutim, taj smeh je dočekao i saosećajnog gosta, kad
mu je nekoliko minuta kasnije bilo dopušteno da uđe i kad ga je Berens predstavio plavoj
dami koja je ležala u postelji i radoznalo ga posmatrala svojim plavim očima. S jastukom
pod leđima, ležala je upola sedeći, vrlo nemirna, i neprestano se smejala, jasnim i zvonkim
smehom, dišući s naporom, ali tako kao da je uzbuđuje i golica to zaptivanje. Svakako se
smejala i načinu na koji joj je savetnik predstavio gosta, i dok je Berens izlazio, doviknula
mu je više puta »Zbogom« i »Hvala lepo« i »Do viđenja«, mašući mu rukom; potom
uzdahnu zvučno, uz čitavu kaskadu zvonkoga smeha, i pritište rukama svoje pod batistenom
košuljom ustalasane grudi. Nogama nije nikako mogla da miruje. Zvala se gospođa
Cimerman.
Hans Kastorp ju je poznavao površno iz viđenja. Nekoliko nedelja ona je sedela za stolom
gospođe Salomon i onog proždrljivog gimnaziste i uvek se mnogo smejala. Zatim je nestala,
a da mladi čovek na to nije više ni obraćao pažnju. Svakako je otputovala kući, možda je
pomislio, ukoliko je uopšte nešto mislio kad je više nije primetio. I sad ju je našao ovde pod
imenom »prepunjene« i čekao da mu se to objasni.
»Hahahaha!« cvrkutala je ona biserastim, golicavim smehom, ustalasanih grudi. »Strašno
smešan čovek, taj Berens, neverovatno smešan i zabavan, prosto da se čovek iskrivi od
smeha. Sedite samo, gospodine Kastene, gospodine Karstene ili kako se zovete, tako vam je
smešno ime — ha, ha, hi, hi, — izvinite! Sedite tu na stolicu kraj mojih nogu, ali dozvolite
mi da se praćakam, ne mogu a... — ha... a!« uzdahnu najednom otvorenih usta, zatim opet
zacvrkuta: »Ne mogu nikako bez toga.«
Bila je skoro lepa, imala je jasne, malo suviše izrazite crte i mali podvaljak. Ali usne su
joj bile modrikaste, a i vrh nosa imao je tu boju, bez sumnje što joj je nedostajalo vazduha.