Page 21 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 21

Otvoreno  govoreći,  vreme  je  bilo  prešlo  preko  načina  života  i  nazora  Hansa  Lorenca
        Kastorpa  već  mnogo  pre  njegove  smrti.  Bio  je  to  gospodin  i  veliki  hrišćanin,  član
        reformisane crkve,  sa  nazorima strogo konzervativnim, tako tvrdoglav u težnji  da
        aristokratski zbije društveni sloj u kome su ljudi bili sposobni da vladaju, kao da je živeo u
        četrnaestom veku, kad je stalež zanatlija u borbi protiv žilavog otpora patricija sa njegovim
        starim  slobodama  počeo  da osvaja sedišta  i  glasove  u gradskom  veću, — i čovek  koji se
        teško  mogao  pridobiti za novinu.  Njegova delatnost beše pala u doba  snažnog poleta i
        mnogostrukih preobražaja, u doba napretka u forsiranim marševima, koji su u javnom životu
        stalno zahtevali mnogo požrtvovanosti i smelosti. Ali od njega, starog Kastorpa — to sam
        Gospod zna — nije zavisilo što je duh novog vremena slavio svoje nadaleko poznate, sjajne
        pobede. On je bio mnogo više za običaje pradedova i stare institucije nego za vratolomno
        proširenje pristaništa i druga bezbožna velikovaroška šegačenja, kočio je i stišavao gde god
        je mogao, i da je po njemu, u administraciji bi i dan-danas bilo onako staromodno idilično
        kao u svoje vreme u njegovoj vlastitoj kancelariji.
            Tako je starac, za vreme svoga života i kasnije, izgledao u očima građana, i mada se mali
        Hans Kastorp nije  ništa razumevao u  državne poslove, njegovo detinje oko,  mirno
        posmatrajući, napravilo je u suštini iste opaske — neme opaske, pa prema tome nekritičke,
        ali  pune  života,  koje  su  uostalom  i  kasnije,  kao  svesna  uspomena,  sačuvale  svoje  sasvim
        neprijateljsko obeležje prema reči i analizi i zadržale svoj prosto afirmativni karakter. Kao
        što smo rekli, naklonost je ovde bila posredi, ona tesna povezanost i duševno srodstvo bića,
        što  ponekad  preskoči  jedno koleno,  i  koja  nije  ništa  retko.  Deca  i  unuci  gledaju da  bi  se

        divili, a dive se da bi naučili i usavršili ono što po nasleđu već leži u njima.
            Senator Kastorp bio je mršav i visok. Godine su mu savile leđa i vrat, ali on je pokušao da
        krivljenje izgladi ispravljajući se silom. Pri tom su se njegova usta, čije usne nisu više držali
        zubi, već su ležale neposredno na praznim desnima (pošto je veštačku vilicu stavljao samo
        kad jede), spuštala na način dostojanstveno mučan, i baš otuda — svakako i kao sredstvo da
        spreči početo klaćenje glave — dolazilo je ono kruto i strogo držanje i uvlačenje brade, što
        se toliko dopadalo mladome Hansu Kastorpu.
            Stari  Kastorp  je  voleo  burmuticu  —  služio  se  jednom  duguljastom  burmuticom  od
        kornjačine  kože,  optočenom  zlatom  —  i iz  tog razloga upotrebljavao je  crvene  džepne
        maramice, čiji su mu krajičci obično virili iz zadnjeg džepa na geroku. Iako je to bila malo
        smešna slabost  u njegovoj pojavi, delovala je ipak sasvim  kao povlastica  godina, kao
        nemarnost  koju  starost  sebi  dozvoljava,  bilo  svesno  i  na  žovijalan  način,  bilo  u  nesvesti
        dostojnoj poštovanja; ali to je svakako bio jedini nehat koji je oštar detinji pogled Hansa
        Kastorpa ikad primetio na dedinoj spoljašnjosti. Ali kako za sedmogodišnjeg dečka tako i
        kasnije, u sećanju, za odrasloga, svakodnevna starčeva pojava nije bila ona prava i stvarna. U
        pravoj stvarnosti izgledao je drukčije, daleko lepše i tačnije nego obično — baš onako kako
        je izgledao na jednoj slici, na jednom portretu u prirodnoj veličini koji je ranije visio u sobi
        njegovih roditelja i koji  se  posle, zajedno  sa malim  Hansom Kastorpom, preselio na
        Esplanadu, gde je dobio mesto u salonu, iznad velikog divana od crvene svile.
            Ona  je  predstavljala  Hansa  Lorenca  Kastorpa  u  njegovom  zvaničnom  odelu,  kao
        odbornika  grada,  u  onoj  ozbiljnoj,  čak  i  pobožnoj  građanskoj  nošnji  jednog  prohujalog
        vremena, koju je kroz vekove nosila jedna istovremeno dostojanstvena i smela zajednica, i
        upotrebljavala  u  svečanim  prilikama,  da  bi  na  ceremonijalan  način  sjedinila  prošlost  sa
        sadašnjošću, sadašnjost sa prošlošću, i da bi ukazala na stalnu povezanost stvari i poštovanja
        dostojnu sigurnost svog trgovačkog potpisa.  Senator  Kastorp  naslikan je tu kako stoji, na
        ružičasto  popločanom  podu,  u  perspektivi  stubova  i  gotskih  lukova.  Stajao  je,  brade
   16   17   18   19   20   21   22   23   24   25   26