Page 21 - Thomas Mann - Čarobni breg

Otvoreno govoreći, vreme je bilo prešlo preko načina života i nazora Hansa Lorenca
Kastorpa već mnogo pre njegove smrti. Bio je to gospodin i veliki hrišćanin, član
reformisane crkve, sa nazorima strogo konzervativnim, tako tvrdoglav u težnji da
aristokratski zbije društveni sloj u kome su ljudi bili sposobni da vladaju, kao da je živeo u
četrnaestom veku, kad je stalež zanatlija u borbi protiv žilavog otpora patricija sa njegovim
starim slobodama počeo da osvaja sedišta i glasove u gradskom veću, — i čovek koji se
teško mogao pridobiti za novinu. Njegova delatnost beše pala u doba snažnog poleta i
mnogostrukih preobražaja, u doba napretka u forsiranim marševima, koji su u javnom životu
stalno zahtevali mnogo požrtvovanosti i smelosti. Ali od njega, starog Kastorpa — to sam
Gospod zna — nije zavisilo što je duh novog vremena slavio svoje nadaleko poznate, sjajne
pobede. On je bio mnogo više za običaje pradedova i stare institucije nego za vratolomno
proširenje pristaništa i druga bezbožna velikovaroška šegačenja, kočio je i stišavao gde god
je mogao, i da je po njemu, u administraciji bi i dan-danas bilo onako staromodno idilično
kao u svoje vreme u njegovoj vlastitoj kancelariji.
Tako je starac, za vreme svoga života i kasnije, izgledao u očima građana, i mada se mali
Hans Kastorp nije ništa razumevao u državne poslove, njegovo detinje oko, mirno
posmatrajući, napravilo je u suštini iste opaske — neme opaske, pa prema tome nekritičke,
ali pune života, koje su uostalom i kasnije, kao svesna uspomena, sačuvale svoje sasvim
neprijateljsko obeležje prema reči i analizi i zadržale svoj prosto afirmativni karakter. Kao
što smo rekli, naklonost je ovde bila posredi, ona tesna povezanost i duševno srodstvo bića,
što ponekad preskoči jedno koleno, i koja nije ništa retko. Deca i unuci gledaju da bi se

divili, a dive se da bi naučili i usavršili ono što po nasleđu već leži u njima.
Senator Kastorp bio je mršav i visok. Godine su mu savile leđa i vrat, ali on je pokušao da
krivljenje izgladi ispravljajući se silom. Pri tom su se njegova usta, čije usne nisu više držali
zubi, već su ležale neposredno na praznim desnima (pošto je veštačku vilicu stavljao samo
kad jede), spuštala na način dostojanstveno mučan, i baš otuda — svakako i kao sredstvo da
spreči početo klaćenje glave — dolazilo je ono kruto i strogo držanje i uvlačenje brade, što
se toliko dopadalo mladome Hansu Kastorpu.
Stari Kastorp je voleo burmuticu — služio se jednom duguljastom burmuticom od
kornjačine kože, optočenom zlatom — i iz tog razloga upotrebljavao je crvene džepne
maramice, čiji su mu krajičci obično virili iz zadnjeg džepa na geroku. Iako je to bila malo
smešna slabost u njegovoj pojavi, delovala je ipak sasvim kao povlastica godina, kao
nemarnost koju starost sebi dozvoljava, bilo svesno i na žovijalan način, bilo u nesvesti
dostojnoj poštovanja; ali to je svakako bio jedini nehat koji je oštar detinji pogled Hansa
Kastorpa ikad primetio na dedinoj spoljašnjosti. Ali kako za sedmogodišnjeg dečka tako i
kasnije, u sećanju, za odrasloga, svakodnevna starčeva pojava nije bila ona prava i stvarna. U
pravoj stvarnosti izgledao je drukčije, daleko lepše i tačnije nego obično — baš onako kako
je izgledao na jednoj slici, na jednom portretu u prirodnoj veličini koji je ranije visio u sobi
njegovih roditelja i koji se posle, zajedno sa malim Hansom Kastorpom, preselio na
Esplanadu, gde je dobio mesto u salonu, iznad velikog divana od crvene svile.
Ona je predstavljala Hansa Lorenca Kastorpa u njegovom zvaničnom odelu, kao
odbornika grada, u onoj ozbiljnoj, čak i pobožnoj građanskoj nošnji jednog prohujalog
vremena, koju je kroz vekove nosila jedna istovremeno dostojanstvena i smela zajednica, i
upotrebljavala u svečanim prilikama, da bi na ceremonijalan način sjedinila prošlost sa
sadašnjošću, sadašnjost sa prošlošću, i da bi ukazala na stalnu povezanost stvari i poštovanja
dostojnu sigurnost svog trgovačkog potpisa. Senator Kastorp naslikan je tu kako stoji, na
ružičasto popločanom podu, u perspektivi stubova i gotskih lukova. Stajao je, brade