Page 20 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 20

A  na  zadnjoj  strani  bila  su  urezana,  tačkicama  i  raznovrsnim slovima, imena starešina  u
        porodici Kastorp koji su tokom vremena bili vlasnici toga suda: bilo ih je već sedam, i pored
        svakog  godina kad je nasledio  sud; i starac, utonuo  u kravatu, ukazivao je kažiprstom,
        ukrašenim velikim prstenom, unuku na  svako pojedino  ime.  Ime  očevo  nalazilo se  tu, pa
        dedino  i  pradedino,  a  zatim  se  u  ustima  tumača  predmetak  »pra«  udvostručavao,
        utrostručavao, učetvorostručavao, dok je dečak, glave nagnute na stranu, gledao ukočenim
        očima, zamišljenim ili rastrojeno-sanjalačkim, i sa predano sanjivim ustima, i slušao to »pra-
        pra-pra-pra-«, taj tamni zvuk groba i pokopanog vremena, koji je ipak, u isti mah, izražavao
        pobožno održvanu povezanost sa sadašnjicom, sa njegovim rođenim životom i svim onim što
        je duboko potonulo  i  što  je  na  njega  sasvim  čudno  delovalo:  baš  onako  kako  se  to  na
        njegovom  licu  i  odražavalo.  Slušajući  taj  zvuk  zamišljao  je  da  udiše  memljiv  i  vlažan
        vazduh, vazduh crkve Sv. Katarine ili kripte sv. Mihaila, da oseća dah onih mesta koja vas
        nagone da, sa šeširom u ruci, koračate nekako snishodljivo i nagnuti napred, na vrhovima
        prstiju; mislio je da čuje i samotni i blaženi mir tih mesta sa zvučnim odjekom; pobožna
        osećanja mešala su se, pri zvuku tog potmulog sloga, sa osećanjima smrti i istorije, i sve to
        bilo je dečaku nekako prijatno, štaviše možda je baš radi tog zvuka, da bi ga čuo i ponovio, i
        molio da mu se opet pokaže krstionica.
            Zatim bi deda vratio sud  na  pliticu i dao  mališanu  da pogleda u  glatku,  bledozlatastu
        šupljinu koja je presijavala od svetlosgi što je padala odozgo.
            »Evo,  uskoro  će  osam  godina«,  reče  on,  »kako  smo  te  držali  iznad  ovog  suda  i  voda
        kojom si kršten tekla je u njega... Crkvenjak Lasen, iz crkve Sv. Jakova, sipao je vodu u šaku

        našem dobrom pastoru Bugenhagenu, a odatle se preko tvog temena slivala u zdelu. Ali mi
        smo je zagrejali da se ti ne bi uplašio i da ne bi plakao, i ti to zbilja nisi ni uradio, već si se,
        naprotiv, pre toga tako drao da Bugenhagenu nije bilo lako da održi govor, ali kad je došla
        voda, tada si se umirio, a to je, nadam se, bilo iz poštovanja prema svetoj tajni. A uskoro će
        biti četrdeset i četiri godine kako je kršten tvoj pokojni otac, i sa njegove glave tada je curila
        voda  u  zdelu.  To  je  bilo  ovde  u  kući,  njegovoj  roditeljskoj  kući,  tamo  u  trpezariji  ispred
        srednjeg prozora, a krstio ga je još stari pastor Hezekil, onaj isti koga, kao mladog čoveka,
        Francuzi umalo nisu streljali, jer je sa predikaonice govorio protiv njihove pljačke i njihovih
        nameta, — i on je već davno, davno kod Gospoda. A pre sedamdeset i pet godina, tada su
        krstili i mene, takođe tu u trpezariji, i moju glavu držali su nad zdelom, baš kako stoji ovde
        na plitici, i sveštenik je govorio iste reči kao kod tebe i tvog oca, i topla, bistra voda tekla je
        isto tako sa moje kose (ni onda nije bilo mnogo više nego što je sad imam na glavi) u zlatnu
        zdelu.«
            Mališan je pogledao na dedinu uzanu staračku glavu, koja je sad opet bila nagnuta nad
        krstionicom, kao u davno proteklom času o kome je pričao, i njega obuze već poznato mu
        čudno  osećanje,  donekle  sanjalačko  donekle  zastrašujuće,  osećanje  nečega  što  istodobno
        prolazi i ostaje, nekog promenljivog stanka što u sebi nosi večiti povratak i jednolikost od
        koje hvata nesvestica, — osećanje koje mu je u takvim prilikama odranije bilo poznato i koje
        je očekivao i želeo da ga opet obuzme: delom mu je baš radi njega bilo i stalo do toga da mu
        se pokaže to porodično nasleđe, što prelazi iz ruke u ruku, a ipak ostaje.
            Kad je mladić docnije ispitivao sebe, našao je da se slika njegovog dede urezala u dušu
        mnogo dublje, jasnije i značajnije nego slika njegovih roditelja: što je verovatno počivalo na
        naklonosti  i  naročitoj  fizičkoj  srodnosti,  jer  unuk  je  ličio  na  dedu  ukoliko  ružičast
        žutokljunac može da liči na sedog i krutog sedamdesetogodišnjaka. Ali to je svakako bilo
        naročito karakteristično za starca, koji je neosporno bio upadljiva ličnost, prava živopisna
        figura u porodici.
   15   16   17   18   19   20   21   22   23   24   25