Page 20 - Thomas Mann - Čarobni breg

A na zadnjoj strani bila su urezana, tačkicama i raznovrsnim slovima, imena starešina u
porodici Kastorp koji su tokom vremena bili vlasnici toga suda: bilo ih je već sedam, i pored
svakog godina kad je nasledio sud; i starac, utonuo u kravatu, ukazivao je kažiprstom,
ukrašenim velikim prstenom, unuku na svako pojedino ime. Ime očevo nalazilo se tu, pa
dedino i pradedino, a zatim se u ustima tumača predmetak »pra« udvostručavao,
utrostručavao, učetvorostručavao, dok je dečak, glave nagnute na stranu, gledao ukočenim
očima, zamišljenim ili rastrojeno-sanjalačkim, i sa predano sanjivim ustima, i slušao to »pra-
pra-pra-pra-«, taj tamni zvuk groba i pokopanog vremena, koji je ipak, u isti mah, izražavao
pobožno održvanu povezanost sa sadašnjicom, sa njegovim rođenim životom i svim onim što
je duboko potonulo i što je na njega sasvim čudno delovalo: baš onako kako se to na
njegovom licu i odražavalo. Slušajući taj zvuk zamišljao je da udiše memljiv i vlažan
vazduh, vazduh crkve Sv. Katarine ili kripte sv. Mihaila, da oseća dah onih mesta koja vas
nagone da, sa šeširom u ruci, koračate nekako snishodljivo i nagnuti napred, na vrhovima
prstiju; mislio je da čuje i samotni i blaženi mir tih mesta sa zvučnim odjekom; pobožna
osećanja mešala su se, pri zvuku tog potmulog sloga, sa osećanjima smrti i istorije, i sve to
bilo je dečaku nekako prijatno, štaviše možda je baš radi tog zvuka, da bi ga čuo i ponovio, i
molio da mu se opet pokaže krstionica.
Zatim bi deda vratio sud na pliticu i dao mališanu da pogleda u glatku, bledozlatastu
šupljinu koja je presijavala od svetlosgi što je padala odozgo.
»Evo, uskoro će osam godina«, reče on, »kako smo te držali iznad ovog suda i voda
kojom si kršten tekla je u njega... Crkvenjak Lasen, iz crkve Sv. Jakova, sipao je vodu u šaku

našem dobrom pastoru Bugenhagenu, a odatle se preko tvog temena slivala u zdelu. Ali mi
smo je zagrejali da se ti ne bi uplašio i da ne bi plakao, i ti to zbilja nisi ni uradio, već si se,
naprotiv, pre toga tako drao da Bugenhagenu nije bilo lako da održi govor, ali kad je došla
voda, tada si se umirio, a to je, nadam se, bilo iz poštovanja prema svetoj tajni. A uskoro će
biti četrdeset i četiri godine kako je kršten tvoj pokojni otac, i sa njegove glave tada je curila
voda u zdelu. To je bilo ovde u kući, njegovoj roditeljskoj kući, tamo u trpezariji ispred
srednjeg prozora, a krstio ga je još stari pastor Hezekil, onaj isti koga, kao mladog čoveka,
Francuzi umalo nisu streljali, jer je sa predikaonice govorio protiv njihove pljačke i njihovih
nameta, — i on je već davno, davno kod Gospoda. A pre sedamdeset i pet godina, tada su
krstili i mene, takođe tu u trpezariji, i moju glavu držali su nad zdelom, baš kako stoji ovde
na plitici, i sveštenik je govorio iste reči kao kod tebe i tvog oca, i topla, bistra voda tekla je
isto tako sa moje kose (ni onda nije bilo mnogo više nego što je sad imam na glavi) u zlatnu
zdelu.«
Mališan je pogledao na dedinu uzanu staračku glavu, koja je sad opet bila nagnuta nad
krstionicom, kao u davno proteklom času o kome je pričao, i njega obuze već poznato mu
čudno osećanje, donekle sanjalačko donekle zastrašujuće, osećanje nečega što istodobno
prolazi i ostaje, nekog promenljivog stanka što u sebi nosi večiti povratak i jednolikost od
koje hvata nesvestica, — osećanje koje mu je u takvim prilikama odranije bilo poznato i koje
je očekivao i želeo da ga opet obuzme: delom mu je baš radi njega bilo i stalo do toga da mu
se pokaže to porodično nasleđe, što prelazi iz ruke u ruku, a ipak ostaje.
Kad je mladić docnije ispitivao sebe, našao je da se slika njegovog dede urezala u dušu
mnogo dublje, jasnije i značajnije nego slika njegovih roditelja: što je verovatno počivalo na
naklonosti i naročitoj fizičkoj srodnosti, jer unuk je ličio na dedu ukoliko ružičast
žutokljunac može da liči na sedog i krutog sedamdesetogodišnjaka. Ali to je svakako bilo
naročito karakteristično za starca, koji je neosporno bio upadljiva ličnost, prava živopisna
figura u porodici.