Page 23 - Thomas Mann - Čarobni breg

svoju iznenada umrlu majku, pa uskoro potom i svoga oca kako miran i njemu tuđ leži na
odru.
Jer bio je to već treći put u tako kratkom razmaku vremena i u tako mladim godinama, da
smrt deluje na duh i čula — pogotovu i na čula — maloga Hansa Kastorpa; taj prizor i utisak
nije mu više bio nov, no sad već sasvim dobro poznat, i kao što se oba ranija puta vladao
sasvim ozbiljno i bio siguran u sebe, nimalo slabih nerava, iako je, sasvim prirodno, osećao
potištenost, tako se držao i sada, pa čak i sigurnije. Ne shvatajući praktični značaj tih
događaja za svoj život, ili pak budući detinjasto ravnodušan prema njima, uveren da će se
svet već nekako pobrinuti za njega, on je kraj ovih kovčega ispoljio izvesnu takođe detinju
hladnoću i objektivno interesovanje za spoljašnje stvari, koje je kod trećeg slučaja, sa
osećanjem i izrazom već iskusnog poznavanja dobilo naročitu, starmalu nijansu — ne
uzimajući pri tom u obzir česte suze usled uzbuđenja ili usled zaraze Od plača drugih ljudi,
kao po sebi razumljivu reakciju. Tri ili četiri meseca po smrti očevoj beše on zaboravio na
smrt; sad je se opet setio, i svi ondašnji utisci opet se tačno pojaviše, istovremeno i oštro, u
svojoj neuporedivoj osobenosti.
Raščlanjena i izražena rečima, ta osećanja bi otprilike ovako izgledala; ima u smrti nečeg
pobožnog, umnog i tužno lepog, to jest duhovnog, ali istovremeno i nečeg sasvim drutog,
gotovo suprotnog tome, vrlo telesnog, vrlo materijalnog, što se upravo ne može smatrati ni
lepim, ni umnim, pa čak ni žalosnim. Ono svečano duhovno svojstvo ispoljavalo se u
pompeznom polaganju mrtvaca na odar, u raskošnom obilju cveća i u palmovim granama
koje, kao što je poznato, znače nebesni mir; dalje, i još jasnije, u krstu među mrtvim prstima

nekadašnjega dede, u Spasitelju što blagosilja, od Torvaldsena, koji je stajao čelo glave
mrtvačkog sanduka i u velikim kandelabrima, postavljenim sa obe strane, koji su u ovoj
prilici takođe dobili crkveni karakter. Sve ove pripreme imale su očigledno svoj tačni i
blagotvorni smisao u onoj zamisli da je deda sada uzeo svoj pravi i istinski oblik. Ali sem
toga, kao što je Hans Kastorp dobro zapazio, iako to sebi nije glasno priznao, imale su te
pripreme, sve skupa, a poglavito obilje cveća, a među ovim naročito mnogo tuberoza, još
jedan drugi smisao i prozaičan smer, naime taj da ono drugo svojstvo smrti, niti lepo niti
zaista tužno, već pre nepristojno, nisko telesno, prikriju, bace u zaborav i ne dopuste da nam
dođe do svesti.
Sa ovim drugim svojstvom smrti bila je u vezi činjenica što je mrtvi deda izgledao tako
tuđ, što više upravo nije ni izgledao kao deda, već kao neka voštana figura u prirodnoj
veličini, koju je smrt podmetnula mesto njegove ličnosti i kojoj su ukazivane sve te pobožne
i raskošne počasti. Onaj što je ležao na odru, ili tačnije ono što je ležalo, nije dakle bio deda
lično, već samo čaura koja, kao što je Hans Kastorp znao, nije bila od voska, već od posebne
materije, samo od materije: i baš to je bilo nepristojno i jedva žalosno — isto tako malo
žalosno kao što su stvari koje se tiču tela i samo njega. Hans Kastorp je posmatrao tu glatku
materiju, kao vosak žutu i sirasto-čvrstu, iz koje se sastojao mrtvi lik u prirodnoj veličini, lice
i ruke nekadašnjeg dede. Na nepokretno čelo spusti se jedna muva i poče da mrda rilicom.
Stari Fita je pažljivo otera, pazeći pri tom da ne dodirne čelo i sa nekim čedno zamračenim
licem, kao da o onome što čini ne sme i neće ništa da zna, sa uzdržljivim izrazom smernosti
koji se očito odnosio na činjenicu da je deda bio samo još telo i sem toga ništa više. Ali pošto
je malo letela unaokolo, muva, naglo slete na dedine prste, blizu raspeća od slonovače. I dok
se to događalo, učini se Hansu Kastorpu da jače nego dotle oseća onaj slabi zadah, slab ali
tako čudno postojan, poznat mu još odranije, koji ga je na stidan način podsećao na jednog
školskog druga sa nezgodnom manom zbog koje su ga svi izbegavali, i miris tuberoza