Page 25 - Thomas Mann - Čarobni breg

KOD TINAPELOVIH I O MORALNOM NAHOĐENJU HANSA KASTORPA

Nije se to dogodilo na njegovu nesreću, jer je došao u kuću konzula Tinapela koji mu je
određen za staraoca, i u njoj mu ništa nije nedostajalo: u pogledu na njega svakako ne, a isto
tako i što se ticalo zaštite njegovih ostalih interesa, o kojima on još ništa nije znao. Jer
konzul Tinapel, ujak Hansove pokojne majke, upravljao je Kastorpovim nasledstvom, on je
izvršio prodaju nepokretnosti, uzeo na sebe da sprovede likvidaciju firme Kastorp i sin, uvoz
i izvoz, i iz svega toga izvukao nekih četiri stotine hiljada maraka, nasleđe Hansa Kastorpa,
koje je konzul Tinapel uložio u potpuno sigurne hartije od vrednosti, uzimajući za sebe, bez
obzira na svoja srodnička osećanja, na početku svakog tromesečja dva procenta provizije od
dospelog interesa.
Kuća Tinapelovih ležala je u dnu jednog vrta na Harvestehudskom putu i gledala na
prostran travnjak, na kome se nije trpeo ni najmanji korov, na javni park sa ružičnjacima i
najzad na reku. Iako je imao lepa kola, konzul je svakoga jutra odlazio pešice u radnju, u
starom delu grada, da bi se ipak malo kretao, jer je ponekad patio od pritiska u glavi, a u pet
sati se na isti način vraćao kući, posle čega se kod Tinapelovih ručavalo na vrlo kulturan i
otmen način. Bio je to čovek ugledan, u odelu od najboljeg engleskog štofa, sa buljavim,
vodnjikavo plavim očima iza zlatnih naočara, rascvetana nosa, sede mornarske brade, i sa
vatrenim brilijantom na punačkom malom prstu svoje leve ruke. Njegova žena beše već
davno umrla. Imao je dva sina, Petera i Džemsa, od kojih je jedan bio u marini i malo
boravio kod kuće, dok je drugi radio u očevoj vinarskoj radnji i bio određen za naslednika
firme. Domaćinstvo je već godinama vodila Šalenova, kći jednog zlatara iz Altone, koja je
oko svojih oblih zglavaka nosila beli uštirkani riš. Ona se starala da i jutrom i večerom na
trpezi bude u obilju hladnih jela, rakova, semgi, jegulja, guščijih grudi i tomato Catsup sa
rostbifom; ona je budnim okom motrila na najmljenu poslugu kad bi konzul Tinapel
priređivao večere za prijatelje, i ona je isto tako, koliko je mogla, bila umesto majke malom
Hansu Kastorpu.
Hans Kastorp je rastao pod bednim podnebljem, na vetru i magli, rastao u žutom
gumenom mantilu, ako se tako može reći, i osećao se uglavnom sasvim dobro. Svakako je od
početka bio nešto malokrvan, to je govorio i doktor Hajdekind, i rekao je da mu se uz ručak,
posle škole, daje dobra čaša portera — piće vrlo hranljivo, kao što se zna, kome je doktor
Hajdekind pripisivdo dejstvo obnavljanja krvi i koje je svakako na osetan način stišavalo duh
i živost Hansa Kastorpa i blagotvorno išlo na ruku njegovoj sklonosti da »dremka«, kako je
govorio njegov ujak Tinapel, to jest da otomboljenih usta i bez ijedne jasne misli sanjari u
prazno. Inače je bio zdrav i normalan, valjan igrač tenisa i veslač, iako je radije umesto da
sam drži vesla, letnjih večeri sedeo uz dobro piće na terasi skelareve kuće u Ulenhorstu i
slušao muziku i gledao osvetljene čamce, između kojih su plovili labudovi po šarenom
ogledalu vode. I kad bi ga čuli kako govori: spokojno, razumno, pomalo duboko i
monotono, sa lakim prizvukom severnjačkog dijalekta, štaviše kad bi ga čovek samo
pogledao onako plavog i korektnog, sa njegovom dobro skrojenom glavom koja je imala
nečeg starinskog, i u kojoj se izražavala nasleđena i nesvesna oholost u obliku izvesne suve
nemarnosti, onda niko ne bi mogao posumnjati da je taj Hans Kastorp bio pravi i valjani
proizvod ovoga tla i da je potpuno odgovarao mestu na kome je, — on sam, da se o tome
pitao, ne bi u to ni trenutka posumnjao.