Page 16 - Thomas Mann - Čarobni breg

fosforescentno bledilo, koje se još jače isticalo usled tamne vatre njegovih očiju, njegovih
crnih obrva i poduže crne brade, sa dva špica na kraju, u kojoj se već videlo nekoliko sedih
dlaka. Nosio je crn, već nešto pohaban sako na dva reda, crne, šupljikave plitke cipele, slične
sandalama, sa debelim čarapama od sive vune i mek okovratnik, posuvraćen preko jake na
kaputu kakav je Hans Kastorp dotle video samo na jednom fotografu u Dancigu i koji je
pojavi dr Krokovskog zaista davao boemski izgled. Smeškajući se srdačno, tako da se u
bradi pojaviše žućkasti zubi, on steže ruku mladom čoveku i reče u baritonu sa malo
stranački otegnutim naglaskom:
»Dobro nam došli, gospodine Kastorpe! Nadam se da ćete se brzo privići i dobro osećati
u našoj sredini. Dolazite li nam kao pacijent, ako smem da pitam?«
Bilo je dirljivo gledati kako se Hans Kastorp muči da se pokaže ljubazan i da savlada
sanjivost. Ljutio se što je u tako rđavoj formi i sa nesigurnim samopouzdanjem mladih ljudi
video je u asistentovom osmejku i bodrenju znak blagog podsmeha. Odgovorio je da ostaje
tri nedelje, spomenu i svoj ispit i dodade da je, hvala bogu, sasvim zdrav.
»Zaista?« upita dr Krokovski isturajući ukrivo svoju glavu, kao da se ruga, a osmejak mu
se još više razvuče... »Pa onda ste vi fenomen vredan studiranja! Ja još nisam naišao na
sasvim zdrava čoveka. Kakav ste ispit položili, ako je dozvoljeno pitati?«
»Ja sam inženjer, gospodine doktore«, odgovori Hans Kastorp, sa skromnim
dostojanstvom.
»Ah, inženjer!« I osmejak dr Krokovskog kao da se povuče i za trenutak izgubi nešto od
snage i srdačnosti. »To je izvrsno. I vi, dakle, ovde nećete tražiti nikakvu lekarsku pomoć, ni

u pogledu telesnom ni u psihičkom?«
»Ne, neizmerno vam hvala«, reče Hans Kastorp i umalo što ne ustuknu jedan korak.
Tada se na licu doktora Krokovskog opet pobedonosno pojavi osmejak, i rukujući se
srdačno sa mladim čovekom, uzviknu glasno:
»E pa onda, neka vam je laka noć, gospodine Kastorpe, — spavajte mirno potpuno svesni
svoga besprekornog zdravlja! Laka vam noć i do viđenja!« — Tim rečima oprosti se sa
dvojicom mladića i opet sede da čita novine.
Kod lifta više nije bilo posluge, i zato su pošli stepenicama ćuteći i malo zbunjeni
susretom sa doktorom Krokovskim. Joahim otprati Hansa Kastorpa do sobe br. 34, gde je
hromi momak u redu doneo prtljag novoga gosta, i oni su ćaskali još četvrt sata dok je Hans
Kastorp vadio spavaće ruho i stvari za toaletu i uz to pušio debelu blagu cigaretu. Do cigare
danas bez sumnje neće više ni doći, što mu je izgledalo čudno i dosta neobično.
»Izgleda vrlo važan«, reče izbacujući pri tom udahnuti dim. »Bled je kao vosak. Ali
njegova obuća, slušaj, pa to je strašno. Čarape od sive vune i, onda, te sandale. Nego, da se
nije uvredio na kraju?«
»On je malo osetljiv«, priznade Joahim. »Nije trebalo tako grubo da odbiješ lekarsku
pomoć, bar ne psihičku. On ne voli kad se ljudi od toga izvlače. Ni mene mnogo ne mari zato
što mu se ne poveravam dovoljno. Ali s vremena na vreme ispričam mu ipak poneki san, da
ima šta da sekcira.«
»Pa onda sam ga ipak uvredio«, reče Hans Kastorp zlovoljno; jer nije bio zadovoljan
sobom što je drugoga uvredio, a onda ga i umor poče još jače da hvata.
»Laku noć«, reče. »Pašću od umora.«
»U osam sati doći ću po tebe da idemo na doručak.«
Hans Kastorp se na brzu ruku spremi za spavanje. Samo što je ugasio lampicu na noćnom
stočiću, san ga savlada, ali on se još jednom trže, setivši se da je u njegovom krevetu