Page 26 - Thomas Mann - Čarobni breg

Atmosferu velikog primorskog grada, tu vlažnu atmosferu svetskog merkantilizma i
udobnog života, u kojoj su živeli njegovi preci, nju je on udisao sa dubokim zadovoljstvom,
sa pravim uživanjem i prirodnim razumevanjem. Osećajući u nosu isparavanje vode, uglja i
tera, i oštar miris nagomilane kolonijalne robe, gledao je na pristanišnom keju kako ogromne
parne dizalice podražavaju mir, inteligenciju i divovsku snagu pripitomljenih slonova,
prebacujući čitave tone vreća, bala, sanduka, buradi i balona iz utrobe usidrenih morskih
brodova u železničke vagone i skladišta. Gledao je trgovce u žutim gumenim mantilima,
kakav je i on nosio, kako u podne hitaju na berzu, gde se, koliko je on znao, vodila ljuta
borba, i gde je neko sasvim lako mogao doći u priliku da hitno pošalje pozive za svečanu
večeru da bi bar donekle sačuvao svoj kredit. Gledao je (i to je docnije bilo područje
njegovog naročitog interesovanja) sijaset brodogradilišta, gledao je mamutska telesa
prekookeanskih brodova stavljenih u dokove, velikih kao kule, otkrivenih rtenica i propelera,
poduprtih kocima debelim kao balvan, tu, na suvu, kao paralisanih u njihovoj monstruoznoj
bespomoćnosti, a na njima, kao patuljci, čitava vojska radnika struže, kuje, premazuje.
Gledao je kako na pokrivenim brodogradilištima, obavijenim maglom koja se puši, strče
rebrasti skeleti brodova u gradnji, gledao inženjere sa planovima i crtežima u ruci kako daju
uputstva radnicima — sve lica prisna Hansu Kastorpu, poznata mu još od detinjstva, i koja
su u njemu budila osećanja ugodnosti, zavičaja i porodične zajednice, osećanja koja su
dostizala vrhunac kad bi nedeljom pre podne u paviljonu na Alsteru, sa Džemsom Tinapelom
ili svojim rođakom Cimsenom — Joahimom Cimsenom — jeo suvo meso sa velikim vrućim
zemičkama, uz čašu starog portoa, a potom se zavalio u stolicu i predano pušio cigaru. Jer

naročito u tome bio je pravi izdanak tla, što je voleo dobro da jede, štaviše što je, uprkos
svoje malokrvnosti i prefinjene spoljašnjosti, nežno voleo obične naslade života kao sisanče
majčine grudi.
Ugodno i ne bez dostojanstva nosio je on na svojim plećima visoku civilizaciju koju
vladajući gornji sloj trgovačke gradske demokratije ostavlja svojoj deci u nasleđe. Bio je
okupan i čist kao beba, a odevao se kod krojača koji je uživao poverenje mladih ljudi iz
njegovog kruga. O njegovom rublju, brižljivo snabdevenom monogramom, složenom u
njegovom ormaru engleskog stila, predano se starala Šalenova; i kad je Hans Kastorp radi
studija otišao od kuće, slao ga je redovno kući na pranje i glačanje (jer je bio uveren da se
van Hamburga u Nemačkoj ne ume da glača), i neravno mesto na manžetni kakve od
njegovih lepih košulja u boji ispunilo bi ga jakom zlovoljom. Njegove ruke, iako po obliku
ne naročito aristokratske, bile su negovane a koža sveža, i ukrašene prstenom od platine i
dedinim prstenom, s pečatom, a njegovi zubi, malo mekani i na više mesta oštećeni, behu
opravljeni zlatom.
Pri hodu i kad sedi isturao je malo trbuh, što baš nije davalo sasvim energičan utisak; ali
je za stolom imao odlično držanje. Uspravljen, on se učtivo okretao prema susedu sa kojim
bi razgovarao (razumno i pomalo severnjačkim dijalektom), a laktovi su mu bili lako
prislonjeni uz bedra dok bi sekao parče piletine ili vešto izvlačio za to podešenim priborom
ružičasto meso iz jastogovih štipavica. Po svršenome obedu, prvo mu je bilo da zamoči prste
u namirisanu vodu, drugo da zapali rusku cigaretu, necarinjenu, koju je dobijao ispod ruke,
preko krijumčara. Posle bi došla cigara, jedna vrlo ukusna bremenska marka po imenu
Marija Mančini, o kojoj će još biti govora, i čiji su se aromatični otrovi na tako prijatan način
mešali sa mirisom kafe. Svoje zalihe duvana Hans Kastorp je štitio od štetnog uticaja parnog
grejanja na taj način što ih je držao u podrumu, gde se spuštao svakoga jutra da svoju kutiju
napuni dnevnim obrokom. Samo protiv volje jeo bi maslac, koji mu je serviran u parčetu, a
ne u obliku izbrazdanih kuglica.