Page 18 - Thomas Mann - Čarobni breg

GLAVA DRUGA

O KRSTIONICI I O DEDINOM DVOSTRUKOM LIKU

Hans Kastorp je sačuvao samo blede uspomene na svoj pravi roditeljski dom; oca i majku
jedva da je i znao. Oni su umrli u kratkom razmaku između njegove pete i sedme godine,
prvo majka, sasvim iznenada i u očekivanju porođaja, od skleroze krvnih sudova usled
zapaljenja vena, od embolije, kako je to označio doktor Hajdekind, od koje trenutno nastupi
paraliza srca: — upravo se smejala sedeći u postelji, izgledalo je kao da će pasti od smeha, i
to se i dogodilo, ali zato što je izdahnula. Ovo nikako nije mogao da shvati otac, Hans
Herman Kastorp, i kako je vrlo nežno voleo svoju ženu, a ni sam nije bio od najjačih, nije
mogao s tim da se pomiri. Duh mu je od toga bio zbunjen i kao sputan; u svojoj pomućenosti
počinio je greške u poslu, tako da je firma Kastorp i sin pretrpela znatne gubitke; drugoga
proleća po ženinoj smrti, prilikom inspekcije silosa, na vetrovitom pristaništu, navukao je
zapaljenje pluća, i pošto njegovo oslabelo srce nije moglo da izdrži veliku vatru, umro je
posle samo pet dana, i pored sve brige koju mu je posvetio doktor Hajdekind, i, uz znatno
učešće građana, sahranjen je pored svoje žene u porodičnoj grobnici Kastorpovih, koja je
imala vrlo lep položaj, na groblju sv. Katarine, sa izgledom na Botanički vrt.
Njegov otac, senator, preživeo ga je, mada samo za malo, i to kratko vreme do dedine
smrti — uostalom i on je umro od zapaljenja pluća, i to u najvećim mukama i bolovima, jer
za razliku od svoga sina bio je Hans Lorenc Kastorp teško salomljiva priroda,snažnim žilama
vezana za život, — dakle taj razmak vremena, samo godinu i po dana, provelo je siroče
Hans Kastorp u kući svoga dede, u jednoj kući na Esplanadi, sagrađenoj početkom prošloga
veka po ukusu severnjačkog klasicizma, obojenoj tmurnom bojom, sa polustubovima sa obe
strane ulaznih vrata, postavljenih usred prizemlja uzdignutog za pet stepenika, i sa dva

sprata, sem međusprata, čiji su prozori bili spušteni do poda i zaštićeni gvozdenim
rešetkama.
Ovde su bile isključivo sobe za prijem, računajući tu i svetlu trpezariju, ukrašenu štuko-
gipsom, čija su tri prozora, prekrivena zavesama boje crna vina, gledala na vrtić pozadi, i u
kojoj su, za tih osamnaest meseca, deda i unuk svakodnevno u četiri sata ručavali, a služio ih
je stari Fita, sa minđušama u ušima i srebrnim dugmetima na fraku, koji je uz taj frak nosio
istu batistenu kravatu kao i sam njegov gazda i na sasvim sličan način uvlačio u nju izbrijanu
bradu, i kome se deda obraćao sa ti, govoreći sa njim u dijalektu, ne u šali — bio je bez
sklonosti za humor — već sasvim ozbiljno i zato što se uopšte tako ophodio sa ljudima iz
naroda, radnicima na silosu, poštarima, kočijašima i poslugom. Hans Kastorp je to rado
slušao, a isto tako vrlo rado je slušao kako Fita odgovara, takođe u dijalektu, naginjući se pri
serviranju prema svome gospodaru, da bi mu govorio u desno uvo, na koje je senator znatno
bolje čuo nego na levo. Stari bi razumeo, klimnuo glavom i jeo i dalje, sedeći prav između
visokog naslona stolice od mahagonija i stola, jedva malo nagnut nad tanjirom, a unuk,
prekoputa njega, posmatrao bi mirno, sa dubokom i nesvesnom pažnjom, kratke i odmerene
pokrete sa kojima su lepe, bele dedine ruke, mršave i staračke, sa ispupčenim šiljatim
noktima i zelenim prstenom s grbom na desnom kažiprstu, slagale na kraj viljuške zalogaj