Page 22 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 22

spuštene,  usta  povučenih  naniže,  plavih  očiju  sa  suznim  kesicama  pod  njima,  misaona
        pogleda uprav ljena u daljinu, u crnom kaputu sličnom mantiji i dugom do preko kolena, a
        koji je, spreda otvoren, na ivici i rubu imao širok pervaz od krzna. Iz prostranih, naguntanih i
        opervaženih polurukava izlazili su uži donji rukavi od jednostavne materije, a manžetne od
        čipaka pokrivale su ruke do zglavaka. Oko vitkih staračkih listova bile su crne dokolenice od
        svile, a na nogama cipele sa srebrnim kopčama. Oko vrata, pak, ležao mu je širok, krut i
        gusto nabran okovratnik tanjirastog oblika, spreda ugnut a sa strane uzdignut, ispod koga se,
        uz sve ovo, spuštao niz prsnik još i nabran batisteni žabo. Ispod miške držao je starinski šešir
        sa širokim obodom i kupastom glavom.
            Bila je to izvrsna slika, stvorena rukom pravog umetnika, izrađena sa dobrim ukusom u
        egilu starih majstora koji je nametao sam predmet, i koja je kod posmatrača budila sećanje na
        razne špansko-holandske  slike  s  kraja  srednjega  veka.  Mali  Hans  Kastorp  ju  je  često
        posmatrao,  bez  umetničkog  razumevanja,  naravno,  pa  ipak  sa  izvesnim  opštijim  i  čak
        dubokim razumevanjem; mada je samog dedu video takvog kako je na platnu predstavljen
        samo jedan jedini put, prilikom jedne svečane povorke u opštinskom domu, pa i tada samo
        za trenutak, nije mogao, kao što rekosmo, da ovu njegovu sliku ne smatra za njegovu pravu i
        stvarnu sliku, dok je u dedi svakidašnjice video tako reći interim, nekog privremenog dedu
        koji je samo nesavršeno odgovarao onom pravom. Jer ono što se razlikovalo i što je bilo
        čudno u toj  njegovoj  svakodnevnoj  pojavi, počivalo  je očito na tom  nesavršenom,  možda
        nešto  neveštom  prilagođavanju,  to  su bili nagoveštaji i  ostaci, koji se  nisu  mogli  sasvim
        izbrisati, njegovog čistog i pravog lika. Tako su veliki okovratnik i široka bela kravata bili

        staromodni;  ali  je  bilo  nemoguće  to  obeležje  primeniti  na  onaj  divni  deo  odela  koji  su
        okovratnik i kravata samo donekle nagoveštavali, naime na španski, naborani okovratnik. A
        tako je bilo i sa cilindrom neobično izvijena oboda koji je deda nosio po ulici i kome je, u
        višoj stvarnosti, odgovarao onaj filcani šešir široka oboda sa slike, kao i sa dugim i nabranim
        gerokom čiji je prvobitni i stvarni lik u očima malog Hansa Kastorpa bio onaj opervaženi i
        krznom optočeni talar.
            Odobrio je tako svim svojim srcem što se deda pojavio baš kakav je bio i blistao u svom
        savršenstvu onoga dana kad je trebalo rastati se s njim. To je bilo u trpezariji, onoj istoj odaji
        u  kojoj  su  tako  često  sedeli  za  trpezom  jedan  prema  drugom;  usred  odaje  Hans  Lorenc
        Kastorp  ležao  je  sada  na  odru  u  srebrom  okovanom  kovčegu,  okruženom  položenim
        vencima. Borio se sa zapaljenjem pluća, borio se žilavo i dugo, iako se bio, kako se činilo,
        samo s mukom prilagodio ovome životu, i sad je ležao, eto, nije se znalo da li kao pobednik
        ili kao pobeđen, u svakom slučaju sa strogo smirenim izrazom i jako izmenjen i zašiljena
        nosa od silne borbe, ležao na svojoj paradnoj postelji, glave uzdignute na svilenim jastucima,
        tako da mu je brada počivala u srednjem udubljenju svečanog okovratnika, dok mu je donji
        deo  tela  bio  pod  pokrivačem  na  kome  je  ležala  palmova  grana.  A  između  ruku  upola
        pokrivenih manžetnama  od  čipaka,  čiji  su  prsti,  iako poređani  kao  u  prirodnom  položaju,
        odavali utisak hladnoće i mrtvila, između tih ruku stavili su krst od slonove kosti na koji je,
        činilo se, neprestano gledao spuštenih kapaka.
            Na početku njegove poslednje bolesti Hans Kastorp je svoga dedu viđao više puta, ali
        pred kraj ga više nije video. Njega su sasvim poštedeli toga da gleda muke koje su uglavnom
        nastajale  noću,  samo  posredno  je  on  to  osećao,  po  mučnoj  atmosferi  u  kući,  po  crvenim
        očima staroga Fite, po dolasku i odlasku doktora. A rezultat do koga je došao u trpezariji bio
        bi ukratko taj da se deda sada svečano oslobodio privremenog prilagođavanja i definitivno se
        vratio u svoj pravi i njemu prikladan oblik — sasvim opravdan rezultat, mada je stari Fita
        plakao i neprestano vrteo glavom, i mada je sam Hans Kastorp plakao kao onda kad je video
   17   18   19   20   21   22   23   24   25   26   27