Page 15 - Thomas Mann - Čarobni breg

izraz lica, smejali se, klimali glavom, slegali ramenima, i ne bi ljudski ni progutali zalogaj a
već bi nastavljali da govore. Joahim je hteo da čuje štogod o Hamburgu i naveo je razgovor
na plan o regulisanju Elbe.
»Epohalno!« reče Hans Kastorp. »Epohalno za razvoj našeg parobrodarstva, apsolutno od
neizmernog značaja. Odmah ćemo staviti u budžet, kao neposredan jedinstven izdatak,
pedeset miliona, i možeš biti uveren da dobro znamo šta radimo.«
Ali i pored sve važnosti koju je pridavao regulaciji Elbe, on odmah napusti tu temu, i
zatraži da mu Joahim još priča o životu »ovde gore« i o gostima, čemu se Joahim rado
odazva, jer se radovao što može da se nekom poveri i sebi olakša. Ono o mrtvacima koje
spuštaju pistom za bob morao je da ponovi i još jednom izričito naglasi da je to sušta istina.
Pošto Hansa Kastorpa opet spopade smeh, smejao se i on, i izgleda da je od srca u tome
uživao, i pričao je i druge smešne stvari da bi podržao to dobro raspoloženje. Pričao je da za
njegovim stolom sedi jedna dama, po imenu gospođa Šter, prilično bolesna uostalom, žena
jednog muzičara iz Kanštata: to je najneobrazovanije stvorenje koje je ikad sreo.
»Dezinfiscirati« kaže ona, ali najozbiljnije. A asistenta Krokovskog naziva »fomulus«. I to
čovek mora da proguta, a da ni usne ne razvuče. Sem toga voli da ogovara, kao većina ovde
gore, uostalom, i za jednu drugu damu, gospođu Iltis, kaže da nosi »sterilet«. »Ona to naziva
sterilet, pa to vredi para!« I skoro u ležećem položaju, sasvim zavaljeni u stolice, tako su se
jako smejali da su se sve tresli od smeha i skoro jednovremeno obojica se zagrcnuše.
Ponekad bi se Joahim sneveselio i setio svoje sudbine.
»Da, mi eto sedimo i smejemo se«, reče sa bolnim licem i ponekad još prekidan trzajima

dijafragme, »a pri tom se ne može sagledati kad ću otići odavde, jer kad Berens kaže: još
pola godine, — onda je to najmanja mera, mora čovek da bude spreman i na više. A ipak je
to teško, reci sam, zar nije to žalosno za mene. Već su me bili primili, a idućeg meseca
mogao bih da polažem ispit za oficira. A ja, eto, bazam ovde sa termometrom u ustima, i
slušam lupetanje te neobrazovane i glupe gospođe Šter i traćim vreme. Godina dana znači
toliko u našim godinama, ona donosi toliko promena i napretka u životu, dole. A ja ovde
moram da trunem kao voda u bari, da, baš kao ustajala bara, nije to nikakvo preterano
poređenje...«
Na to je Hans Kastorp, za veliko čudo, odgovorio samo pitanjem da li se ovde može
dobiti porter, a kad ga rođak malo začuđeno pogleda, primeti da Hans Kastorp samo što nije
zaspao — upravo da je već spavao.
»Pa ti spavaš!« reče Joahim. »Hajde, vreme je da legnemo, vreme je za obojicu.«
»Uopšte nema vremena«, reče Hans Kastorp teška jezika. Ali on ipak pođe, malo poguren
i krutih nogu, kao čovek koji bukvalno pada od umora, — ali se silom pribra kad u holu, još
samo slabo osvetljenom, ču Joahima gde reče: »Eno gde sedi Krokovski. Čini mi se da ipak
treba da te predstavim.«
Doktor Krokovski je sedeo na svetlosti, kraj kamina u jednom od salona, odmah pored
otvorenih vrata na guranje, i čitao je novine. On ustade kad mu mladići priđoše i Joahim, u
vojničkom stavu, reče:
»Dozvolite mi, molim vas, gospodine doktore, da vam predstavrš svoga rođaka Kastorpa,
iz Hamburga. Baš sad je stigao.«
Doktor Krokovski pozdravi novoga gosta sa izvesnom vedrom, snažnom i ohrabrujućom
srdačnošću, kao da je hteo da naznači da je pred njim izlišno svako snebivanje, a na svom
mestu jedino veselo poverenje. Imao je otprilike trideset pet godina, bio je širokih pleća,
gojazan, znatno manji nego dva mladića što su etajala pred njim, tako da je morao da iskrivi i
zabaci glavu da bi im gledao u lice, i izvanredno bled — neko prozračno, gotovo