Page 194 - Thomas Mann - Čarobni breg

sa nedovoljno uzroka ali sam život izgleda neposredan, bez uzroka. Ako bi se o tome štogod
moglo reći, onda je to ovo: po svome sklopu život mora da je tako visoko razvijen da u
mrtvoj prirodi nema ničeg što bi mu makar izdaleka bilo slično. Između pseudopodne amebe
i kakvog kičmenjaka razlika je mala, neznatna, u poređenju sa razlikom između
najjednostavnije pojave života i one prirode koja čak ne zaslužuje ni da se nazove mrtvom,
pošto je neorganska. Jer smrt je samo logična negacija života; međutim, između života i
mrtve prirode zjapi provalija koju nauka uzalud pokušava da premosti. Ljudi pokušavaju da
je ispune teorijama koje ona guta ne gubeći time ništa od svoje dubine i širine. Da bismo
našli neku vezu, kariku, otišli smo čak do apsurdne pretpostavke da postoji bezoblična živa
materija, neorganizovani organizmi koji nastaju sami od sebe u rastvoru belančevine, kao
kristal u lugu — dok, međutim, organska diferenciranost ostaje prvi uslov i izraz svakog
života, dok se ne zna ni za jedno živo stvorenje koje svoj život ne duguje roditeljima, začeću.
Oduševljenje koje je nastalo kad je iz morskih dubina izvučena protoplazma pretvorilo se na
kraju u sramotu: pokazalo se da smo talog gipsa držali za protoplazmu. Ali da ne bismo stali
pred jednim čudom — jer život koji sebe stvara iz istih elemenata i raspada se u iste
elemente iz kojih je sastavljena i neorganska priroda bio bi, ako se stvara neposredno, zbilja
čudo — bili smo prinuđeni da verujemo u samoniklo postanje, to jest da verujemo u
stvaranje organskog iz neorganskog — što je uostalom isto tako čudno. Tako smo nastavili
da izmišljamo posredne stadije i prelazne forme, da pretpostavljamo postojanje organizama
koji su stajali na nižem stupnju nego svi poznati, ali koji su, sa svoje strane, imali za preteče
još primitivnije pokušaje prirode da stvori život, takozvane probije koje niko ne može okom

videti pošto su tako sićušne da se ni pod najjačim mikroskopom ne mogu sagledati, a pre
čijeg je hipotetičnog postanka morala nastati sinteza jedinjenja belančevine...
Pa šta je, onda, život? On je toplota, proizvod toplote nastao u nepostojanosti koja čuva
svoj oblik, groznica materije, praćena procesom neprestanog raspadanja i ponovnog
stvaranja molekula belančevine, beskrajno komplikovanog i beskrajno umetničkog sklopa.
On je biće nečeg što u stvari ne može biti, što slatko-bolno balansira, jedva održavajući se,
na ivici bitisanja, uvek i samo u tom neprestanom i grozničavom procesu raspadanja i
obnavljanja. Život nije materija, a nije ni duh, on je nešto između toga dvoga, fenomen nošen
materijom, kao duga nad vodopadom, i kao plamen. Ali mada nije materijalne prirode, on je
čulan do požude i gađenja, bestidnost materije koja oseća samu sebe, razvratni oblik bića. On
je potajno osećajno kretanje u čednoj hladnoći studeni svemira, požudno skrivena nečistoća
usisavanja i izlučivanja materije, ekstretorni dah ugljene kiseline i škodljivih materija
nepoznatog porekla i svojstva. On je bujanje, razvijanje i uobličavanje (omogućeno krajnjom
ravnotežom njegove nepostojanosti, pa ipak sputano urođenim zakonima razvića) nečeg
nateklog a sačinjenog od vode, belančevine, soli i masti, što se zove meso i što je postalo
oblik, uzvišeni lik, lepota, a ipak ostalo sušta čulnost i požuda. Jer taj oblik i ta lepota nisu
nošeni duhom, kao u pesničkim i muzičkim delima, niti nošeni neutralnom materijom što
razjeda duh i ovaploćuje ga na naivan način, kao što su oblik i lepota vajarskih dela.
Naprotiv, taj oblik je izgrađen od supstance i nošen njom, u kojoj je na nepoznat način
izazvana razbludnost, nošen organskom supstancom, samom materijom koja živi umirući,
mirisavim mesom...
Dok je tako ležao nad svetlucavom dolinom, u toploti svoga tela sačuvanoj u krznu i vuni,
mladome Hansu Kastorpu, u studenoj noći osvetljenoj sjajem mrtve zvezde, ukaza se slika
života. Lebdela je pred njim, negde u prostoru, daleka a ipak bliska njegovim čulima: to telo,
tamnobeličasto, lepljivo, što ispušta miris i paru; ta koža, sa svom nečistoćom i
nesavršenošću svoje prirode, sa mrljama, papilama, pegama, napuklinama, prekrivena