Page 196 - Thomas Mann - Čarobni breg

koji je samo kružni tok od rađanja do rađanja. Akt oplođenja, polno stapanje dva ćelična tela
stoji na početku stvaranja svake složene individue, kao što stoji i na početku svakog reda
elementarnih stvorenja sa individualnim životom, i vraća se na sebe. Jer taj akt se održava
kroz mnoge generacije kojima inače nije potreban da bi se neprestanom deobom i dalje
umnožavali, dok ne dođe trenutak kad potomstvo nastalo bez pomoći pola bude opet
prinuđeno da obnovi kopulaciju, i tako se krug zatvara. Tako je mnogostruka država u živom
organizmu, nastala spajanjem jezgara dveju roditeljskih ćelija, samo zajednički život mnogih
generacija ćeličnih individua, nastalih nespolno; ona se razvija i raste njihovim
umnožavanjem, i krug rađanja zatvara se kad se polne ćelije. ti elementi stvoreni naročito u
cilju razmnožavanja, proizvedu u njoj i nađu put za mešavinu koja iznova pokreće život.
Sa sveskom embriologije naslonjenom na trbuh, naš mladi pustolov pratio je razvitak
organizma od onog trenutka kad semeglavac — i to jedan jedini, prvi između mnogih —
mičući se oštrim pokretima svog zadnjeg dela, vrhom glave udari sluzasti otvor jajeta i uvuče
se u oplodnu kupicu koju protoplazma jajnog oboda uzdigne njemu u susret. Ne može se
zamisliti nikakva lakrdija ni ludorija u kojoj priroda ne bi ozbiljno uživala, varirajući tu
stalnu pojavu. Ima životinja kod kojih mužjak živi kao parazit u crevu ženke. Ima drugih,
kod kojih se ruka mužjakova kroz ždrelo pruži do ženkine utrobe da tamo položi seme, posle
čega ta ruka, odgrizena i ispljuvana, pobegne samo na prstima, na veliku zabunu naučnika,
koji su je dugo smatrali za samostalno živo biće, dajući joj razna grčka i latinska imena.
Hans Kastorp je slušao kako se prepiru pristalice škole ovista i animalkulista, od kojih su
jedni tvrdili da je jaje u sebi potpuna mala žaba, pas ili čovek, a seme samo izazivač

njegovog rašćenja, dok su oni drugi u semeglavcu, koji ima glavu, ruke i noge, videli već
stvoreno živo biće kome jaje služi samo kao hrana, dok se najzad nisu složili, da pridadu isti
značaj i jajnoj i semenoj ćeliji, proizišlim iz ćelija za razmnožavanje, koje se ni po čemu ne
mogu razlikovati. Video je kako se jednoćelični organizam pretvara u mnogoćelični,
brazdajući se i deleći, video je kako se tela ćelija sažimaju u sluznički list, kako se klicin
mehurić uzvraća i stvara pehar i šupljinu koja započinje posao hranjenja i varenja. To je
crevna larva, gastula, praoblik sveg animalnog života, praoblik telesne lepote. Oba njena
epitelna sloja, spoljašnji i unutrašnji, čulni i crevni list, pokazuju se kao primitivni organi iz
kojih se uvraćanjem i izvraćanjem žlezda stvaraju tkiva, organi čula, izrasli. Jedna tračica
spoljašnjeg klicinog lista zadeblja, savije se u žleb, zatvori u nervnu cev i postane kičmeni
stub, mozak. I kao što se fetalna sluz stvrdnjava u vlaknasto vezivno tkivo, u rskavicu, time
što sluzaste ćelije umesto mucina počinju da stvaraju lepljivu supstancu, video je da na
izvesnim mestima ćelije vezivnog tkiva upijaju soli i masti iz sokova koji ih ispiraju i tako se
pretvaraju u kost. Savijen u sebe šćućurio se embrio čoveka, sa repom, ne razlikujući se ni po
čemu od embrija svinjčeta, sa ogromnom trbušnom peteljkom i zakržljalim, bezobličnim
udovima, sa začetkom lica prislonjenim na naduvenu mešinu; u očima jedne nauke čije
predstave o istini nisu nimalo laskave već pre mračne, istorija njegovog razvitka izgleda kao
brzo ponavljanje istorije kakvog zoološkog roda. Neko vreme embrio ima škržne džepove,
kao u raje. Iz tih stadija razvitka kroz koji čovek prođe, izgleda sasvim moguće, ili je čak
neminovno, izvesti zaključak da ovaj savršen čovek u iskonskom dobu nije pružao nimalo
humanistički izgled. Na koži je imao mišiće što podrhtavaju, za odbranu od insekata, a
pokrivena mu je bila gustom kosom, raspon njegove olfaktivne sluznice bio je ogroman, a
razmaknute, pokretljive uši, koje su živo učestvovale u izrazu celog lica, bile su sposobnije
da uhvate zvuk nego naše današnje uši. Njegove oči, zaštićene trećim, žmirkavim kapkom,
stajale su mu onda po strani, sa izuzetkom trećeg, čiji je rudimentarni trag šišarkasta žlezda, i
koje je moglo da gleda nagore i štiti ga od opasnosti iz vazduha. Taj čovek imao je sem toga