Page 189 - Thomas Mann - Čarobni breg

PROUČAVANJE

I tako dođe ono što je moralo doći i što Hans Kastorp još pre kratkog vremena nije mogao
ni u snu zamisliti da će doživeti ovde: dođe zima, zima na ovim visinama, koju je Joahim već
poznavao, pošto je prošla zima bila još u punom jeku kad je on stigao, ali koje se Hans
Kastorp malo pribojavao, iako je znao da se za nju snabdeo svim što treba. Rođak pokuša da
ga umiri.
»Ne treba da zamišljaš da je to neka ljuta zima«, reče on, »nije baš arktička. Hladnoća se
malo oseća zato što je vazduh suv i što nema vetra. Ako se čovek dobro upakuje, može da
ostane na balkonu do duboko u noć, ne osećajući da se mrzne. To ti je priča o promeni
temperature iznad granice gde prestaju magle, ranije nismo znali da na većim visinama
postaje toplije. Pre je hladno kad kiša pada. Ali ti sad imaš vreću, a malo će se i podložiti,
kad baš bude potrebno.«
Uostalom, o nekom iznenađenju i prepadu nije moglo biti ni govora; zima dođe blago, u
početku nije izgledalo mnogo drugačije nego kao tolikih dana kakvih je bilo i usred leta.
Nekoliko dana je duvao jug, sunce je peklo, dolina kao da se skupila, kao da su sasvim blizu
i gole, ležale su kulise Alpa na njenom izlazu. Tada se naoblači, sa Pic-Mihela i Tincenhorna
nadirali su oblaci u pravcu severoistoka, i dolina se zamrači. Tada poče da pada jaka kiša.
Zatim se kiša pretvori u nešto prljavo, beličastosivo, izmeša se sa snegom, —najzad je to bio
samo sneg, dolina se ispuni vejavicom, i pošto je to tako trajalo prilično dugo, a u
međuvremenu je i temperatura bila znatno pala, sneg se nije mogao sasvim otopiti, bio je
mokar, ali se držao, dolina je sad ležala pod tankim, vlažnim, mestimice poderanim belim
prekrivačem od koga je odudarao crni krš četinara na padinama. U trpezariji, radijatori se
malo zamlačiše. To je bilo početkom novembra, oko zadušnica, i u tome nije bilo ničeg
naročitog. I u avgustu je već bivalo tako, i ljudi su se već odavno odvikli da sneg smatraju za
neku privilegiju zime. Uvek i po svakom vremenu, pa makar samo izdaleka, imali su ovde
ljudi sneg pred očima, jer su uvek njegovi ostaci i tragovi svetlucali po pukotinama i
uvalama stenovitog Retikona, čiji venac kao da je zatvarao ulaz u dolinu, a već najudaljeniji
brdski divovi na jugu uvek su bili pokriveni snegom. Ali ovoga puta i sneg i temperatura
produžiše da padaju. Bledosivo nebo sasvim je pritislo dolinu, činilo se kao da se rastapa u
pahuljice koje su padale nečujno i neprestano, i tako obilno da je to čoveka pomalo
uznemiravalo, dok je skoro iz časa u čas bivalo sve hladnije. Jednoga jutra u sobi Hansa
Kastorpa bilo je samo sedam stepeni, a već sledećeg dana samo pet. To je već bio mraz, koji
se kretao u tim granicama, ali nije popuštao. Ranije je noću bilo mraza, a sad se mrzlo i
danju, i to od jutra do večeri, a za sve to vreme, sa kratkim prekidima, padao je sneg već
četvrti i peti, evo već sedmi dan. Tako je napadao silan sneg, gotovo je počeo da stvara
neprilike. I na putu za obaveznu šetnju do klupe kraj vododerine, i na drumu što vodi u
dolinu bile su prokrčene staze; ali one su bile uzane, na njima se niste mogli mimoići, kad
biste nekoga sreli, morali ste da zagazite sa strane i potonete u sneg dubok do kolena. Jedan
valjak od kamena za tabanje snega, koji je vukao konj vođen za ular, preko celog dana se
kotrljao po putevima lečilišta, a između kraja oko kasina i severnog dela naselja zvanog
»Selo« saobraćao je žuti tramvaj na saonama, kao kakav starinski franački diližans,
snabdeven spreda raonikom kojim je, kao lopatom, razgrtao bele snežne mase. Svet, taj
skučeni, odvojeni svet ovde na visinama, sad je izgledao kao vatiran i pokriven debelim
krznom, nije bilo stuba ni direka koji nije nosio belu kapicu, stepenice pred glavnim ulazom
u Berghof nestadoše, pretvoriše se u kosu ravan, teški jastuci smešnog oblika pritiskali su