Page 190 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 190

svuda grane borova — ponekad bi ta snežna masa skliznula i padajući rasipala se i vijala
        između stabala kao oblak ili bela magla. Svuda unaokolo ležale su planine zavejane snegom,
        pune neravnina u donjim delovima, dok su gornji, gde nema drveća, imali mekan pokrivač
        sve do raznolikih vrhova. Bilo je mračno, sunce je izgledalo samo kao bledi sjaj iza koprene.
        Ali sneg je davao indirektnu i blagu svetlost, neku mlečnu jasnost koja je bila povoljna i za
        zemlju i za ljude, mada su se ljudima nosevi crveneli pod kapama od bele ili šarene vune.
            U trpezariji, za sedam stolova, početak zime — glavne sezone u ovom kraju — bio je
        gotovo jedini predmet razgovora. Pričalo se da su mnogi turisti i sportisti već stigli i naselili
        hotele u »Selu« i »Mestu«. Cenilo se da je napadalo nekih šezdeset santimetara snega i da je
        za  skijaše idealan. Živo  se,  kažu,  radilo na stazi  za bob  koja se tamo  preko, na
        severozapadnoj padini Šacalpa, spušta u dolinu, govorilo se da će već kroz koji dan moći da
        se otvori, sem ako jugo ne pokvari račune. Svi su se radovali onom što donose zdravi, ti gosti
        od dole, i što će sad opet početi sa sportskim priredbama i utakmicama, kojima  misle da
        prisustvuju  uprkos  zabrane  na  taj  način  što  će  se  iskrasti  i  pobeći  onda  kad  treba  da  se
        odmaraju. Hans Kastorp je čuo da se pojavio neki nov sport, pronalazak koji je došao sa
        severa, skijering, trke na kojima su učesnike vukli konji dok su oni stajali na skijama. Za to
        je vredelo pobeći. — Govorilo se i o Božiću.
            Božić! Ne, na Božić Hans Kastorp nije još pomišljao. Lako mu je bilo da kaže i napiše da
        će po lekarskom nahođenju morati zimu da provede ovde, sa Joahimom. Ali to je, kako se
        sad pokazalo, obuhvatalo i okolnost da je on ovde imao da provede i Božić, a u tome je bez
        sumnje bilo nečeg užasavajućeg za njegovo srce, već i stoga samo — ali ne samo zato — što

        on  božićne praznike uopšte  još nikad nije  proveo van kuće već  uvek u zavičaju, u  krugu
        porodice. Pa šta se sad može, zaboga, i s tim se mora pomiriti. Nije više dete, ni Joahimu,
        izgleda, to više nije smetalo, i najzad, gde se sve u svetu i pod kakvim sve prilikama ne slavi
        Božić!
            Pri svem tom činilo mu se malo prerano da govori o Božiću pre prve nedelje posta, a
        dotle je bilo još dobrih šest nedelja. Ali taj interval su u trpezariji lako preskočili, prosto
        progutali: — bio je to postupak mentalne prirode, u čemu je Hans Kastorp već i sam stekao
        lešto iskustva, mada još nije naučio da ga primenjuje u tako smelom stilu kao što su to činili
        njegovi stariji saputnici ovde. Božić, kao i druge cezure i praznici u toku godine, izgledao im
        je  sasvim  pogodan  kao  oslonac  i  akrobatska  sprava  pomoću  kojih  se  moglo  hitro  skakati
        preko praznih intervala vremena. Svi oni imali su temperaturu, njihova izmena materije bila
        je povećana, život njihovog tela pojačan i ubrzan — najzad, možda je baš s tim bilo u vezi
        što su tako brzo i u velikim masama traćili vreme. On se ne bi začudio kad bi oni najednom
        smatrali kao da je Božić već prošao i odmah počeli da govore o Novoj godini i pokladama.
        Ali ipak, tako površan i neozbiljan nije bio ni u kom slučaju svet u trpezariji Berghofa. Kod
        Božića su se zaustavili, on im je dao povoda za brige i glavobolju. Većalo se o zajedničkom
        poklonu koji se, po običaju koji je vladao u sanatorijumu, davao na Badnje veče upravniku,
        savetniku Berensu,  i  radi  čega  je  počelo  opšte  skupljanje  priloga.  Prošle  godine  —  po
        pričanju  onih  koji  su  ovde  proveli  više  od  godinu  dana  —  bio  mu  je  poklonjen  putnički
        kofer. Ovoga  puta govorilo se o  novom operacionom stolu, slikarskim nogarima, bundi,
        stolici za ljuljanje, i o stetoskopu, ali nekako »ukrašenom«, a Setembrini, upitan, preporuči
        da se pokloni jedno enciklopedijsko delo pod imenom Sociologija patnje, koje se, kako reče,
        baš sad priprema: ali s njim se složio samo jedan knjižar koji je odskora sedeo za stolom
        Klefeldove. Još nikako nisu mogli da se slože. Naročito su nastale teškoće u sporazumevanju
        sa Rusima. To razmimoilaženje izazva podelu sakupljenog novca. Moskovi izjaviše da će
        Berensa podariti nezavisno od drugih. Gospođa Šter bila je danima neobično uzbuđena zbog
   185   186   187   188   189   190   191   192   193   194   195