Page 199 - Thomas Mann - Čarobni breg

molekularne grupe koje sačinjavaju prelaz između žive organizacije i proste hemije. Ali
došavši do elementarnog molekula, opet se nalazimo pred provalijom, mnogo misterioznijom
nego što je provalija između organske i neorganske prirode: pred provalijom između
materijalnog i nematerijalnog. Jer molekul je sastavljen iz atoma, a atom ni izdaleka nije
dovoljno veliki da bi se mogao označiti čak i samo kao izvanredno mali. On je do te mere
mali, tako sićušno, prerano i prelazno zgrudvavanje nematerijalnog, nečeg što još nije
materija ali je već slično materiji, zgrudvavanje energije, da se više i ne može ili jedva još
može smatrati za materijalno, već pre kao posredni i granični stadijum između materijalnog i
nematerijalnog. Sad se pojavljuje problem jednog drugog samoniklog postanja, daleko
zagonetnijeg i pustolovnijeg nego što je organsko samopostanje: samopostanje materije iz
nematerije. U stvari, i provalija između materije i nematerije iziskuje isto tako nužno, pa čak
i nužnije, da se ispuni, kao i jaz između organske i neorganske prirode. Neminovno mora da
postoji neka hemija imaterijalnog, nematerijalnih jedinjenja, od kojih je nastala materija, kao
što su organizmi nastali od neorganskih jedinjenja, i atomi bi onda mogli biti probije i
monere materije — po svojoj prirodi materijalne, pa ipak nematerijalne. AJŠ došavši do
pojma »što čak nije više ni malo«, prestaje svako merilo, jer »što čak više nije ni malo«, to je
već »ogromno veliko«, i korak do atoma pokazao se, bez preterivanja, kao nešto u najvećoj
meri kobno. Jer u trenutku kad smo došli do poslednje deobe materije i razložili je u
nepojmljivo sićušne delove, pred nama se najednom ukazao astronomski kosmos!
Atom je čitav kosmički sistem ispunjen energijom, u kome se tela rotirajući vitlaju oko

centra sličnog suncu, i kroz čiji etar jure komete brzinom svetlosnih godina, gonjene snagom
centralnog tela na svoje ekscentrične putanje. Ovo je isto tako samo poređenje kao i kad telo
mnogoćeličnih bića nazovemo »ćeličnom državom«. Grad, država, društvena zajednica,
uređena po principu podele rada, ne samo da se može porediti sa organskim životom, već ga
u stvari ponavlja. Tako se u srcu, u dnu prirode ponavlja, neizmerno ogleda beskrajni svet
zvezda, makrokozam, čija su jata, gomile, kupovi i figure, bledi od mesečine, kružili više
glave našeg ututuljenog adepta, nad dolinom koja je svetlucala od leda i snega. Zar nije
moguće zamisliti da se izvesne planete toga atomskog sunčevog sistema — te mirijade
sunčevih sistema i mlečnih puteva iz kojih se sastoji materija — da se poneko od tih
»skrivenih« nebeskih tela nalazi u stanju sličnom ovom koje od zemlje čini prebivalište
života? Za jednog mladog čoveka, iznutra već prilično načetog, sa »abnormalnom« kožom,
koji nije više bio sasvim lišen iskustva na području zabranjenih stvari, ova spekulacija ne
samo što nije bila apsurdna, već je štaviše bila tako jasna, do te mere očigledna, da se
nametala sa svim izgledom logične istine. »Sićušnost« tih skrivenih zvezda predstavljala bi
sasvim irelevantan prigovor toj hipotezi, jer je svako merilo za veliko i malo nestalo
najkasnije onoga trenutka kad se ispoljio kosmički karakter »najmanjih« delića materije, a
isto tako su se postupno uzdrmali i pojmovi o onom što je »spolja« a šta »unutra«. Svet
atoma je nešto spoljašnje, kao što je, vrlo verovatno, naša zemlja, zvezda na kojoj mi živimo,
posmatrana organski, nešto duboko »unutrašnje«. Nije li jedan naučnik, u smelosti svoje
fantazije, govorio o »životinjama Kumove Slame« — kosmičkim čudovištima čije su kosti,
meso i mozak sastavljeni od sunčevih sistema? Ali ako je tako kao što je mislio Hans
Kastorp, onda u trenutku kad mislimo da smo došli do kraja — sve počinje iznova! Onda se
možda u srcu, u najskrivenijem kutu prirode, nalazi on sam, mladi Hans Kastorp, opet i po
stoti put, ležeći na balkonu, sa izgledom na planine obasjane mesečinom studene zimske
noći, i studirajući ukočenih prstiju i vrelih obraza, sa humanističkim i medicinskim
interesovanjem, život ljudskoga tela!