Page 192 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 192

knjigama  koje  je  studirao  i  o  kojima  ćemo  još  govoriti,  da bi  posle nekoliko besvesnih
        minuta nastavio svoja proučavanja. Živ razgovor — a ovde je više nego ikad ranije u ravnici
        bio  sklon  da  govori  brzo,  bez  ustezanja,  pa  čak  i  smelo  —  dakle,  takav živi  razgovor sa
        Joahimom,  dok bi šetali po snegu,  mnogo  ga  je  iscrpljivao:  dok  bi  mu  glava  gorela,
        spopadala bi ga nesvestica i drhtanje, obuzimalo osećanje ošamućenosti i pijanstva. Krivulja
        njegove temperature pela se otkako je nastala zima, a savetnik Berens je spomenuo neke
        injekcije koje je imao običaj da primeni u slučaju da temperatura tvrdoglavo ne spada i koje
        je redovno dobijalo dve trećine pacijenata, među njima i Joahim. Ali Hans Kastorp je mislio
        da  je  povišena  temperatura  njegovog  tela  bila  svakako  u  vezi  sa  duhovnom  aktivnošću  i
        uzbuđenjem  koje ga je sa svoje strane vezivalo za stolicu na balkonu do duboko  u
        svetlucavu, studenu noć. Lektira koja ga je toliko privlačila davala mu je povoda za takvo
        objašnjenje.
            Mnogo  se  čitalo  na  terasama  za  ležanje  i  balkonima  internacionalnog  sanatorijuma
        Berghofa — pogotovu su to činili početnici i »kratkoročni«, jer pacijenti koji su ovde proveli
        mesece,  ili  čak  i  više  godina,  davno  su  naučili  da  vreme  ubijaju  i  bez  razonode  i
        intelektualnog napora, i da ga uništavaju snagom izvesne duševne virtuoznosti; štaviše, oni
        su tvrdili da je to znak nespretnosti početnika hvatati se pri tome grčevito za knjigu. Može se
        eventualno držati kakva knjiga na krilu ili na stočiću, to je sasvim dovoljno, govorili su, da
        čovek  smatra  da  je  snabdeven.  Sanatorijumska  biblioteka,  na  mnogim  jezicima  i  bogata
        ilustrovanim knjigama  —  zbirka zabavne literature, samo  proširena, kakva se  nalazi  u
        čekaonicama  zubnih  lekara  —  stajala je svima na raspoloženju. Gosti  su jedno  drugom

        davali i romane pozajmljene iz biblioteke u »Mestu«. S vremena na vreme pojavila bi se
        kakva knjiga, kakav spis o koji se grabilo, za kojim su čak i oni što više ne čitaju pružali ruke
        samo sa prividnom flegmom. U vreme o kome govorimo išla je od ruke do ruke jedna loše
        štampana  sveščica  koju  je  uveo  u  modu  gospodin Albin i koja je nosila  naslov  Veština
        zavođenja. Knjiga je bila bukvalan prevod s francuskog, prevodilac je čak zadržao i sintaksu
        toga jezika, što je  izlaganju dalo mnogo  oštrine  i  izvesnu peckavu eleganciju. U njoj se
        izlagala filozofija  telesne  ljubavi  i požude  u duhu  mondensko-epikurejskog paganstva.
        Gospođa Šter ju je brzo pročitala i našla da je prosto »zanosna«. Gospođa Magnus, ona ista
        što je stalno mršavila, u svemu se složila s njom. Njen suprug, pivar, rekao je da je on lično
        video od lektire poneku korist, ali je žalio što se s knjigom upoznala i gospođa Magnus, jer
        takve  stvari  »kvare«  žene  i  daju  im  neskromne  ideje.  Ove  reči  samo  su  još  pojačale
        interesovanje za knjigu. Između dve gospođe sa donje terase za odmaranje koje su došle u
        oktobru,  gospođe  Rediš,  žene  jednog  poljskog  industrijalca,  i izvesne  gospođe  Hesenfeld,
        udovice iz Berlina, od kojih je svaka tvrdila da se pre druge prijavila za tu knjigu, došlo je
        posle večere do jedne više nego neugodne scene, može se reći do brutalne scene, koju je
        Hans Kastorp slušao sa lođe svoga balkona, i koja se završila histeričnom krizom i vriskom
        jedne od dveju gospođa — mogla je to biti Rediš, ali je mogla biti i Hesenfeld — posle čega
        su pobesnelu ženu odneli u njenu sobu. Omladina se dočepala tog traktata pre sveta zrelijih
        godina. Ona ju je studirala delimice zajedno, posle večere, po raznim sobama. Hans Kastorp
        je video kako je u trpezariji onaj mladić sa dugačkim noktom tu knjigu predao nekoj mladoj,
        lakoj bolesnici,  prispeloj skoro, Franciski  Oberdank,  jednom  familijarnom  devojčetu  sa
        plavom kosom na razdeljak, koje je mati tu skoro dovela.
            Možda  je  bilo  izuzetaka,  možda  je  bilo  i  takvih  koji  su  časove  obaveznog  odmaranja
        ispunjavali ozbiljnim duhovnim zanimanjem, kakvim korisnim studiranjem, pa makar i samo
        da bi održali vezu sa životom u ravnici, ili da bi vremenu dali malo težine i dubine, da ne bi
        bilo čisto vreme i ništa drugo sem toga. Možda je sem gospodina Setembrinija sa njegovom
   187   188   189   190   191   192   193   194   195   196   197