Page 191 - Thomas Mann - Čarobni breg

jedne svote novca u iznosu od deset franaka koju je prilikom sakupljanja nesmotreno izdala
za gospođu Iltis i koju je ova »zaboravila« da joj vrati. »Zaboravila!« — ton kojim je
gospođa Šter izgovarala ovu reč imao je bezbroj preliva, ali je u svemu bio sračunat na to da
izrazi najdublju sumnju u tu »zaboravnost« koja je, izgleda, namerno prkosila svim
aluzijama i finim opomenama koje gospođa Šter, kako je uveravala, nije propuštala da čini.
Više puta je gospođa Šter rekla da se odriče tog novca i izjavila da će dužnu sumu pokloniti
gospođi Iltis. »Dakle, platiću za sebe i za nju«, reče; »dobro, ali sramota neće biti moja.«
Najzad je našla drugi izlaz koji je, na opšte veselje, saopštila društvu za stolom: zatražila je
od »direkcije« da joj isplati deset franaka i da ih stavi gospođi Iltis na račun — čime je
nemarnom dužniku bilo doskočeno i bar ta afera skinuta s dnevnog reda.
Sneg je prestao da pada. Nebo je počelo da se razvedrava; sivoplavi oblaci rastaviše se da
propuste sunčane zrake koji su predelu davali plavičastu boju. Najzad se sasvim razvedri.
Suv mraz i čista, ustaljena zimska raskoš ovladaše usred novembra, a između svodova
balkonske lođe ukazivala se divna panorama: naprašene šume, mekanim snegom ispunjeni
klanci, bela, suncem obasjana dolina pod sjajem plavoga neba. Uveče naročito, kad bi se
pojavio skoro okrugao mesec, svet bi postao čaroban i divan. Kristalno svetlucanje,
dijamantno treperenje vladalo je svuda, nadaleko i naširoko. Šume su se uzdizale vrlo bele i
crne. Predeli neba udaljeni od meseca bili su tamni, izvezeni zvezdama. Kuće, drveće,
telegrafski stubovi bacali su na svetlucavu površinu oštre, odsečne i jake senke, koje su
izgledale stvarnije i značajnije od samih stvari. Čas-dva po zalasku sunčevom bilo bi sedam
ili osam stepeni ispod nule. Izgledalo je kao da je ceo svet omađijan u čistoći ledenog

kristala, kao da je njegova prirodna nečistoća pokrivena i sleđena u snu jedne fantastične
mađije smrti.
Hans Kastorp je ostajao do kasno u noć u lođi svog balkona, iznad začarane doline u
zimskom ruhu, mnogo duže nego Joahim, koji se povlačio u deset ili jedva nešto kasnije.
Svoju odličnu stolicu za odmaranje, sa mekanim ležištem iz tri dela i valjkastim jastučetom
kao uzglavljem bio je privukao blizu ograde, na kojoj je ležao snežni jastuk; pored nje, na
belom stočiću gorela je električna lampa, a kraj čitave hrpe knjiga stajala je čaša mleka s
pavlakom, večernji obrok koji se oko devet sati donosio u sobu svim pacijentima Berghofa, i
u koju je Hans Kastorp sipao malo ruma da bi mu bilo ukusnije. Već je bio upotrebio sva
sredstva koja su mu stajala na raspoloženju da se zaštiti od hladnoće, celokupnu svoju
opremu: ležao je do grudi zakopčan u vreću, koju je na vreme kupio u specijalnoj radnji u
»Mestu«, a oko nje je, prema ritualu, obavio oba ćebeta od kamilje dlake. Uz to je preko
zimskog odela nosio krzneni koporan, na glavi vunenu kapu, na nogama filcane cipele a na
rukama debelo postavljene rukavice, koje, naravno, ipak nisu mogle da spreče da mu se prsti
ne ukoče od zime.
Ono što ga je tako dugo zadržavalo napolju, često do ponoći, pa i kasnije (pošto bi
prostački ruski par već davno napustio susednu lođu), bila je svakako i čar zimske noći,
pogotovu što su se do jedanaest sati u nju upletali zvuci muzike koji su dolazili iz doline,
izbliza ili izdaleka — ali pre svega tromost i prenadraženost, oboje jednovremeno i zajedno:
naime, tromost i fizički umor, koji se protive svakom kretanju, i prenadraženost njegovog
duha koji nikako nije mogao da se umiri, utonuo u izvesne nove i privlačne studije u koje se
upustio mladi čovek. Hladnoća mu je smetala, mraz je zamarao i trošio njegov organizam.
Jeo je mnogo, iskorišćavao je ogromne obede Berghofa, na kojima se posle garniranog
rostbifa služilo guščije pečenje, jeo sa onim nenormalnim apetitom koji je ovde bio sasvim
obična pojava, i to, kao što se pokazalo, zimi više nego leti. U isto vreme neprestano mu se
spavalo, tako da bi preko dana kao i u večerima punim mesečine često zadremao nad