Page 198 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 198
funkcioniše? Šta sprečava želudac da svari samog sebe, što se posle smrti ponekad zbilja i
događa? Odgovaramo: život, naročita otpornost žive protoplazme — i pravimo se kao da ne
primećujemo da je to mistično objašnjenje. Teorijsko objašnjenje tako svakodnevne pojave
kao što je groznica puno je protivrečnosti. Pojačana izmena materije povlači za sobom
povećanje toplote. Ali zašto se, u naknadu za to, ne poveća i gubitak toplote, kao što to inače
biva? Da li paraliza znojnih žlezda zavisi od kontrakcije kože? Ali ta kontrakcija nastaje
samo kad vas »trese groznica«, jer inače koža je prevrela. »Toplotni udar« obeležava
centralni nervni sistem kao sedište uzroka za izmenu materije, kao i za izvesno svojstvo kože
koje smo se zadovoljili da nazovemo »abnormalnim«, pošto ne znamo kako da ga
definišemo.
Ali šta predstavlja sve ovo neznanje u poređenju sa smetenošću u kojoj se nalazimo pred
pojavama kao što je pamćenje, ili ono drugo, još čudnije pamćenje koje se zove nasleđivanje
stečenih osobina? Savršeno je nemoguće čak i naslutiti neko mehaničko objašnjenje takve
funkcije ćelične supstance. Semeglavac, koji na jaje prenosi bezbrojne i komplikovane
individualne i rasne osobine očeve, može se videti samo pod mikroskopom, a čak ni najjače
uveličavanje nije dovoljno da ga pokaže drukčije nego kao homogeno telo, niti da omogući
da se odredi njegovo poreklo: jer on kod svake životinje izgleda podjednako. Ti odnosi u
sklopu nagonili su nas na pretpostavku da sa ćelijom stvar stoji kao i sa složenim telom koje
ona gradi, drugim rečima da je ćelija već organizam višeg oblika, i sama sastavljena od
sićušnih živih tela, jedinki sa individualnim životom. Tako se od tobože najmanjeg došlo do
još sićušnijeg, prinuđeni smo da elementarnu pojavu raščlanjavamo u njene elemente. Nema
sumnje: kao što se životinjsko carstvo sastoji iz najrazličitijih vrsta, kao što se životinjski i
ljudski organizam sastoji iz čitavog carstva ćeličnih vrsta, tako se i organizam ćelije sastoji iz
nekog novog i raznolikog carstva elementarnih živih jedinica, čija je veličina daleko ispod
granice vidljivosti koju nam pruža mikroskop, jedinica koje se spontano razvijaju, spontano
umnožavaju prema zakonu da svako može da stvori samo sebi ravne i, shodno načelu podele
rada, zajednički služe sledećoj višoj vrsti života.
To su geni, bioblasti, biofori, — ležeći u studenoj noći, Hans Kastorp je bio radostan da
se s njima upozna i da im dozna ime. Ali se uzbuđeno pitao, kakva li može biti njihova
osnovna priroda, ako bi ih čovek još bolje osvetlio i pogledao. Pošto su nosioci života, mora
da su organizovani, jer život počiva na organizaciji; a ako su organizovani, ne mogu biti
elementarni, jer organizam nije elementaran, on je mnogostruk, složen. Oni su životne
jedinice još niže od životne jedinice ćelije koju organski sačinjavaju. Ali ako je tako, onda
mora da su i oni, mada nepojmljivo sićušni, i sami »sastavljeni«, i to organski »sastavljeni«,
kao živi sklop. Jer pojam životne jedinice identičan je sa pojmom sklopa sagrađenog od
sićušnih jedinica podređenog značaja, to jest životnih jedinica podešenih za viši oblik života.
Sve dotle dok se deobom dobijaju organske jedinice koje imaju osobine života, naime
sposobnost asimilacije, rašćenja i umnožavanja, tome se ne mogu postaviti granice. Sve dok
se govori o živim jedinicama, sasvim je neopravdano govoriti o elementarnim jedinicama, jer
pojam jedinice obuhvata in infinitum pojam podređene jedinice, kadre da se dalje razvija, a
elementarni život, dakle nešto što je već život ali još elementarno, ne postoji.
Ali iako bez logične egzistencije, nešto slično mora najzad da zaista postoji, jer ideja
samoniklog postanja, a to će reći: postanja života iz nečeg beživotnog, ne može se tek onako
odbaciti, a ona provalija koju u vidljivoj prirodi uzalud pokušavamo da ispunimo, naime
provalija između života i mrtve materije, mora se u organskoj unutrašnjosti prirode na neki
način ispuniti ili premostiti. Jednom, kad bilo, ta deoba mora dovesti do »jedinica« koje su
doduše sastavljene, složene, ali još neorganizovane, jedinica koje vezuju život sa neživotom,