Page 198 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 198

funkcioniše? Šta sprečava želudac da svari samog sebe, što se posle smrti ponekad zbilja i
        događa? Odgovaramo: život, naročita otpornost žive protoplazme — i pravimo se kao da ne
        primećujemo da je to mistično objašnjenje. Teorijsko objašnjenje tako svakodnevne pojave
        kao  što  je  groznica  puno  je  protivrečnosti.  Pojačana  izmena  materije  povlači  za  sobom
        povećanje toplote. Ali zašto se, u naknadu za to, ne poveća i gubitak toplote, kao što to inače
        biva?  Da li paraliza znojnih  žlezda  zavisi  od kontrakcije  kože?  Ali ta kontrakcija nastaje
        samo  kad  vas  »trese  groznica«,  jer  inače  koža  je  prevrela. »Toplotni udar« obeležava
        centralni nervni sistem kao sedište uzroka za izmenu materije, kao i za izvesno svojstvo kože
        koje  smo  se  zadovoljili  da  nazovemo  »abnormalnim«,  pošto  ne  znamo  kako  da  ga
        definišemo.
            Ali šta predstavlja sve ovo neznanje u poređenju sa smetenošću u kojoj se nalazimo pred
        pojavama kao što je pamćenje, ili ono drugo, još čudnije pamćenje koje se zove nasleđivanje
        stečenih osobina? Savršeno je nemoguće čak i naslutiti neko mehaničko objašnjenje takve
        funkcije  ćelične  supstance.  Semeglavac, koji  na jaje prenosi bezbrojne i  komplikovane
        individualne i rasne osobine očeve, može se videti samo pod mikroskopom, a čak ni najjače
        uveličavanje nije dovoljno da ga pokaže drukčije nego kao homogeno telo, niti da omogući
        da se odredi njegovo poreklo: jer on kod svake životinje izgleda podjednako. Ti odnosi u
        sklopu nagonili su nas na pretpostavku da sa ćelijom stvar stoji kao i sa složenim telom koje
        ona  gradi,  drugim  rečima  da  je  ćelija  već  organizam  višeg  oblika,  i  sama  sastavljena  od
        sićušnih živih tela, jedinki sa individualnim životom. Tako se od tobože najmanjeg došlo do
        još sićušnijeg, prinuđeni smo da elementarnu pojavu raščlanjavamo u njene elemente. Nema

        sumnje: kao što se životinjsko carstvo sastoji iz najrazličitijih vrsta, kao što se životinjski i
        ljudski organizam sastoji iz čitavog carstva ćeličnih vrsta, tako se i organizam ćelije sastoji iz
        nekog novog i raznolikog carstva elementarnih živih jedinica, čija je veličina daleko ispod
        granice vidljivosti koju nam pruža mikroskop, jedinica koje se spontano razvijaju, spontano
        umnožavaju prema zakonu da svako može da stvori samo sebi ravne i, shodno načelu podele
        rada, zajednički služe sledećoj višoj vrsti života.
            To su geni, bioblasti, biofori, — ležeći u studenoj noći, Hans Kastorp je bio radostan da
        se  s  njima  upozna  i da  im  dozna ime.  Ali  se  uzbuđeno  pitao,  kakva  li  može  biti njihova
        osnovna priroda, ako bi ih čovek još bolje osvetlio i pogledao. Pošto su nosioci života, mora
        da su organizovani, jer  život počiva na organizaciji;  a  ako su  organizovani, ne  mogu biti
        elementarni, jer organizam nije elementaran,  on je mnogostruk, složen. Oni  su životne
        jedinice još niže od životne jedinice ćelije koju organski sačinjavaju. Ali ako je tako, onda
        mora da su i oni, mada nepojmljivo sićušni, i sami »sastavljeni«, i to organski »sastavljeni«,
        kao  živi  sklop.  Jer  pojam  životne  jedinice  identičan  je  sa  pojmom  sklopa  sagrađenog  od
        sićušnih jedinica podređenog značaja, to jest životnih jedinica podešenih za viši oblik života.
        Sve dotle dok  se  deobom dobijaju organske jedinice koje  imaju osobine života, naime
        sposobnost asimilacije, rašćenja i umnožavanja, tome se ne mogu postaviti granice. Sve dok
        se govori o živim jedinicama, sasvim je neopravdano govoriti o elementarnim jedinicama, jer
        pojam jedinice obuhvata in infinitum pojam podređene jedinice, kadre da se dalje razvija, a
        elementarni život, dakle nešto što je već život ali još elementarno, ne postoji.
            Ali  iako  bez  logične  egzistencije,  nešto  slično  mora  najzad  da  zaista  postoji,  jer  ideja
        samoniklog postanja, a to će reći: postanja života iz nečeg beživotnog, ne može se tek onako
        odbaciti, a  ona  provalija koju u vidljivoj  prirodi uzalud pokušavamo  da ispunimo,  naime
        provalija između života i mrtve materije, mora se u organskoj unutrašnjosti prirode na neki
        način ispuniti ili premostiti. Jednom, kad bilo, ta deoba mora dovesti do »jedinica« koje su
        doduše sastavljene, složene, ali još neorganizovane, jedinica koje vezuju život sa neživotom,
   193   194   195   196   197   198   199   200   201   202   203