Page 197 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 197

vrlo dug crevni kanal, mnoš kutnjaka i u grkljanu mnogo glasnih žica za urlanje, a mužjak je
        polne žlezde nosio u želucu.
            Anatomija je upoznala našeg istraživača sa sljuštenim i prepariranim udovima ljudskog
        tela,  pokazala  mu  površinske  i  dubinske  mišiće,  žile  i  žilice:  veze  na  butini,  stopalu,  a
        naročito na ruci i mišici, upoznala ga sa latinskim imenima kojim ih je na otmen i galantan
        način krstila medcina, ta varijanta humanističkog duha, i omogućila mu da prodre do kostura,
        čiji mu je sklop pružio nove perspektive pod kojima se može posmatrati jedinstvo svega što
        je ljudsko, povezanost svih tih disciplina. Jer skelet ga je —  stvar čudna — podsećao na
        njegov pravi — ili bolje reći raniji poziv, na naučnu granu kojoj je ranije pripadao — bar
        kako se bio predstavio ovima ovde prilikom svog dolaska (gospodinu doktoru Krokovskom i
        gospodinu Setembriniju). Da bi štogod naučio — bilo je svejedno šta — na tehnici je naučio
        ponešto  o  statici,  elastičkim  prdupiračima,  opterećenju  i  o  konstrukcijama  kao  korisnoj
        upotrebi mehaničkog materijala. Bilo bi svakako detinjasto misliti da bi se tehničke nauke,
        pravila mehanike mogla primeniti na organsku prirodu, ali isto tako nije se moglo reći da su
        odatle  izvedena.  Ona  su  se  tu  samo  ponavljala  i  potvrđivala.  Princip  šuplje  cevi  vlada  u
        gradnji dugačkih šupljih kostiju do te mere da su zahtevi statike zadovoljeni minimumom
        čvrste supstance. Hans Kastorp je naučio da jedno telo, sastavljeno samo od šipaka i veza
        mehanički  upotrebljivog  materijala,  odgovarajući  zahtevima  otpora  prema  zatezanju  i
        pritisku, može da izdrži isto opterećenje kao i masivno telo istog sastava. Isto tako se može
        zapaziti kako su se u stvaranju šupljih kostiju, ukoliko je očvršćavala kompaktna supstanca
        na  njihovoj  površini,  unutrašnji delovi,  postavši  mehanički  nepotrebni, pretvorili  u  masno

        tkivo,  žutu  srž.  Butna  kost  predstavlja  čekrk  u  čijoj  je  konstrukciji  organska  priroda,
        položajem koji je dala koštanim gredicama, u dlaku opisala iste krivulje pritiska i zatezanja
        koje bi i Hans Kastorp po pravilu izvukao kad bi grafički predstavio takvu spravu sa sličnim
        opterećenjem. On je tu činjenicu posmatrao sa zadovoljstvom, jer je našao da prema butnoj
        kosti, ili uopšte prema organskoj prirodi stoji u trostrukom odnosu: u lirskom  medicinskom i
                                                                                               ;
        tehničkom — do te mere je njegov duh bio uzbuđen; a sva ta tri odnosa, smatrao je, bila su u
        ljudskoj sferi jedno, bila su varijante jedne te iste prešne stvari, sve su to bili humanistički
        fakulteti...
            Ali pri svem tom, podvizi protoplazme ostali su neobjašnjivi — izgleda da životu nije
        dato  da  shvati  samog  sebe.  Većina  biohemijskih  procesa  je  ne  samo  nepoznata,  već  je  u
        njihovoj prirodi da ostanu neshvatljivi.  Skoro ništa se ne  zna  o sklopu, o  sastavu  životne
        jedinice zvane »ćelija«, Šta pomaže nabrajati sastavne delove mrtvog mišića? Živi miš se ne
        može hemijski ispitati; već sama ona promena koju izaziva mrtvačko kočenje dovoljna je da
        svako eksperimentisanje učini ništavnim. Niko ne razume u čemu je izmena materije, niko
        suštinu funkcije živaca. Koje osobine čine telo sposobnim da kuša, oseća ukus? U čemu se
        sastoje  razni  nadražaji  izvesnih  čulnih  živaca  na  mirisave  supstance?  U  čemu  sam  miris?
        Specifičan  miris  životinja  i  ljudi  potiče  od  isparavanja  izvesnih  supstanca  koji  niko  nije
        umeo da imenuje. Sastav onog sekreta koji nazivamo znoj malo je objašnjen. Žlezde koje ga
        izlučuju stvaraju mirise koji među sisarima igraju nesumnjivo važnu ulogu, ali čiji značaj za
        ljudski  rod  nismo  u  stanju  da  objasnimo.  Fiziološki  značaj  očigledno  važnih  delova  tela
        uvijen je u tamu. Ostavimo na stranu slepo crevo koje je misterija i koje se kod kunića uvek
        nalazi ispunjeno nekom kašastom supstancom o kojoj se ne zna ni kako odatle iziđe ni kako
        se obnavlja. Ali šta znači bela i siva supstanca koju sačinjava produžena moždina, šta vidne
        humčice koje su u vezi sa očnim živcem, šta sivi slojevi Varolijevog »mosta«? Supstanca
        mozga  i  kičmene  moždine  je  do  te  mere  raspadljiva  da  uopšte  nema  nade  da  će  se  ikad
        dokučiti  njen  sastav.  Šta  čini  što  za  vreme  spavanja  kora  velikog  mozga  prestane  da
   192   193   194   195   196   197   198   199   200   201   202