Page 186 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Znate, ni mi sami, moram priznati, ne znamo baš sasvim tačno, bar što se tiče rumeni od
stida. Stvar nije sasvim razjašnjena, jer se dosad nije moglo utvrditi da na sudovima postoje
rastegljivi mišići, koji bi se mogli staviti u pokret pomoću vazomotornih nerava. Kako pevcu
naraste kresta — ili uzmite kakav drugi sličan primer za hvalisanje — to vam je tako reći
misterija, pogotovu zato što se tiče psihičkog dejstva. Pretpostavljamo da postoji veza
između kore velikog mozga i vazomotornog centra u produženoj moždini. I kod izvesnih
nadražaja — recimo: vi se silno zastidite — onda proradi ta veza, nervi krvnih sudova
dejstvuju na lice, i tamo se onda ti sudovi rašire i napune, tako da vam glava pocrveni kao u
ćurana, sasvim se nadujete od krvi i skoro na oči ne možete da gledate. Tome nasuprot, u
drugom slučaju, recimo, nešto vam predstoji, nešto sasvim opasno lepo — onda se krvni
sudovi kože skupe i koža pobledi i postane hladna i omlitavi, i onda, od silne emocije, ličite
na mrtvaca, oči vam upadnu u neke olovne duplje a nos pobledi i ušilji se. A za to vreme
simpatikus čini da vam srce lupa kao doboš.«
»Tako se to dakle zbiva«, reče Hans Kastorp.
»Tako otprilike. To su reakcije, znate. Ali pošto sve reakcije i svi refleksi po prirodi imaju
neku svrhu, to mi fiziolozi gotovo pretpostavljamo da su i te sekundarne pojave psihičkih
afekata u stvari korisna zapggita, odbrambeni refleksi tela, kao naježena koža. Znate li na
koji vam se način naježi koža?«
»Ni to mi nije sasvim jasno.«
»To vam je tako jedna priredba potkožne lojne žlezde, koja luči mast, tako neku
belančevinastu, lojastu supstancu, ne baš mnogo ukusnu, znate, ali od nje vam je koža gipka,

ona ne da da se koža suši i puca, i čini da je prijatno dirnuti je, — teško je i zamisliti kako bi
nam bilo kad bismo dirnuli ljudsku kožu da nema holesterina. Te potkožne lojne žlezde
imaju male mišiće pomoću kojih se žlezde mogu da uzdignu, i kad se to dogodi, vama je kao
onom deranu kome je princeza prosula po telu vedricu krkuša, koža vam postane kao rende, i
ako je nadražaj jak, uzdignu se i dlačni meškovi — kosa vam se nakostreši na glavi a malje
po telu, kao kod bodljikavog svinjčeta koje se brani, i onda možete reći da znate šta to znači:
koža mi se naježila.«
»O«, reče Hans Kastorp, »ja sam to već više puta iskusio. Meni se čak vrlo lako naježi
koža, u najrazličitijim prilikama. Što mene čudi, to je da se žlezde uzdignu u sasvim
različitim prilikama. Kad neko križuljom pređe preko stakla, čoveku se koža naježi, a isto se
to događa i kad sluša naročito lepu muziku, a i dok sam prilikom konfirmacije primao sveto
pričešće, neprestano mi se koža ježila, jezi i bridenju nije bilo kraja. Ipak je čudno kojim se
sve povodom ti mali mišići ne pokrenu.«
»Da«, reče Berens, »nadražaj je nadražaj. Zašto smo se nadražili, to se tela ama baš ništa
ne tiče. Bile krkuše ili sveto pričešće, tek lojne žlezde se uzdignu.«
»Gospodine savetniče«, reče Hans Kastorp posmatrajući sliku na svom kolenu, »da se
vratim na ono što ste maločas govorili o unutrašnjim zbivanjima, radu limfe i sličnom... Šta
je to u stvari? Rado bih da čujem štogod o tome, o radu limfe, ako biste bili ljubazni, to me
silno zanima.«
»To vam verujem«, odgovori Berens. »Limfa i njen rad, to vam je ono što je najfinije,
najintimnije i najnežnije u celom našem organizmu — pretpostavljam da tako nešto i
naslućujete kad mi postavljate pitanje. Uvek se govori o krvi i njenoj misteriji i kaže se da
krv nije voda, da je dragocen sok. Ali limfa, to je tek sok nad sokovima, esencija, znate, kao
mleko od krvi, sasvim deliciozna tečnost — posle masne hrane, uostalom, zbilja izgleda kao
mleko.« I onako raspoložen, svojim slikovitim jezikom poče da opisuje kako krv, ta čorba
crvena kao pozorišni plašt, proizvod udisanja i varenja, zasićena gasovima, puna raznih