Page 185 - Thomas Mann - Čarobni breg

Hans Kastorp je okretao u rukama cilindričnu vodenicu za kafu. Kao i sav ostali pribor i
ona je bila pre indijskog ili persijskog porekla negoli turskog; na to je ukazivao stil šara
urezanih u mesing, čije su se sjajne površine izdvajale na tamnoj osnovi. Hans Kastorp je
posmatrao ornamentiku ne mogući odmah da razazna motiv. Ali kad ga je razaznao,
najednom pocrvene.
»Da, to vam je tako jedan pribor za neženje«, reče Berens. »Zato ga i držim zaključan...
znate. Moja vila u kuhinji mogla bi da ugane oči na tome. Ali vama to svakako neće škoditi.
Dobio sam ga na poklon od jedne pacijentkinje, jedne egipatske princeze koja nam je čitavu
godinicu ukazivala čast svojim prisustvom. Vidite već, taj motiv ponavlja se na svakom
parčetu. Šaljivo, a?«
»Da, čudno je«, odgovori Hans Kastorp. »Ha, ha! Ne, za mene to naravno ne znači ništa.
Ovo se, ako hoćete, može čak da shvati ozbiljno i svečano — mada baš nije sasvim pogodno
da stoji na priboru za kafu. Stari narodi su, kažu, to ponekad stavljali na svoje mrtvačke
kovčege. Skaredno i sveto bili su im u neku ruku jedno te isto.«
»Bogami, što se tiče princeze«, reče Berens, »ona je, mislim, bila pre za ono prvo. Nego,
imam od nje još vrlo lepih cigareta, nešto ekstra fajn, što iznosim samo u izuzetnim
slučajevima.« I on iznese iz ormara drečeći šarenu kutiju da bi ih ponudio. Joahim zahvali i
odbi, sastavivši potpetice. Hans Kastorp se posluži i zapali neobično veliku i široku cigaretu,
ukrašenu sfinksom u zlatnom tisku — bila je zbilja divnog ukusa.
»Pričajte nam još štogod o koži, gospodine savetniče«, zamoli on, »ako hoćete da budete
tako ljubazni.« Bio je opet privukao k sebi portret gospođe Šoša, stavio ga na koleno i

posmatrao zavaljen u naslonjaču, sa cigaretom u ustima. »Ne baš o masnom tkivu, sad već
znamo šta je to. Nego o ljudskoj koži uopšte, koju vi umete tako lepo da slikate.«
»O koži? Zar vas interesuje fiziologija?«
»Da, mnogo. Ona me je oduvek interesovala u najvećem stepenu. Za ljudsko telo sam
uvek imao neobično mnogo razumevanja. Ponekad sam se čak pitao da li nije trebalo da
postanem lekar — to bi mi, verujem, prilično odgovaralo. Jer ko se interesuje za telo, taj se
interesuje i za bolest — pogotovu za nju — zar nije tako? Uostalom, to ne znači bogzna šta,
mogao bih ja da budem i mnogo štošta drugo. Mogao bih, na primer, da budem i sveštenik.«
»Ene-de!«
»Da, ponekad mi se činilo kao da bih onda bio sasvim u svom elementu.«
»Pa zašto ste postali inženjer?«
»Slučajno. Svakako su spoljašnje prilike u tome bile manje ili više od presudnog
značaja.«
»Dakle, koža vas zanima? Šta da vam pričam o toj površini vaših čula? To je vaš
spoljašnji mozak, razumete li — ontogenetski, sasvim istog porekla kao i vaš aparat za
takozvane više čulne organe, gore u lobanji; centralni nervni sistem, treba da znate, samo je
laka modifikacija površinske kože, i kod životinja na niskom stupnju uopšte i nema razlike
između centralnog i periferijekog sistema, one i mirišu i kušaju kožom, zamislite samo,
njihovo jedino čulo je koža — i mora da je sasvim prijatno, kad čovek sebe zamisli u
njihovoj koži. S druge strane, kod jako diferenciranih stvorenja kao što smo vi i ja, ambicija
kože svela se samo na to da oseća goličljivost, kod nas je ona samo organ za zaštitu i uzbunu,
ali vraški na oprezi za sve što hoće telu suviše da se približi — ona čak pruža i pipke, kosu
naime, malje na telu, koje se sastoje iz rožastih ćelija same kože, i osećaju dodir još pre nego
što se koža i takne. Među nama budi rečeno, moguće je da se ta zaštitna i odbrambena uloga
kože ne svede samo na telesne funkcije... Da li znate na koji način pocrvenite i pobledite?«
»Ne baš tačno.«