Page 184 - Thomas Mann - Čarobni breg

spada u to, kao peti fakultet u neku ruku, da i on nije ništa drugo do jedan humanistički
poziv, varijanta opšteg humanističkog interesovanja, ukoliko je njegova najvažnija tema i
njegov predmet opet čovek. Ja sam slikao samo lađe i vodu, kad sam se u mladosti okušao u
tom pravcu, ali u mojim očima, najprivlačnije u slikarstvu jeste i ostaje portret, zato što za
predmet ima direktno čoveka — zato sam i pitao odmah da li je gospodin savetnik radio i na
tom polju... Zar ne bi bilo znatno povoljnije da visi na ovom mestu?«
I Berens i Joahim gledali su ga kao da ga pitaju, zar se ne stidi svega ovoga što je s brda s
dola napričao. Ali Hans Kastorp je bio suviše zanet da bi se zbunio. Držao je sliku na zidu
iznad divana i očekivao da mu se kaže da li na ovom mestu nije znatno bolje osvetljena. Baš
u taj čas služavka donese na služavniku vrelu vodu, mašinu za špiritus i šoljice za kafu.
Savetnik joj dade znak da ih odnese u sobu za pušenje i reče:
»Onda biste pre svega morali da se interesujete za vajarstvo, a ne toliko za slikarstvo...
Jeste, tu ima, naravno, više svetlosti — ako mislite da joj je tolika svetlost potrebna... Za
plastičnu umetnost, mislim, jer ona se najzad, u najvećoj meri, čisto i isključivo bavi
čovekom uopšte. Nego, da nam voda ne uvri.«
»Sasvim tačno, skulptura«, reče Hans Kastorp dok su prelazili u drugu sobu, i zaboravi da
opet okači ili ostavi sliku koju je držao, već je uze i ponese, spuštenu niz nogu, u susednu
sobu. »Sigurno, ako uzmemo kakvu grčku Veneru ili kakvog atletu — u njima se
humanistički elemenat bez sumnje najjasnije oseća, to je u suštini ono pravo, prava
humanistička umetnost, ako čovek dobro razmisli.«
»Bogami, što se tiče male Šoša«, primeti savetnik, »ona je, mislim, u svakom slučaju više

predmet za slikarstvo, Fidija ili onaj drugi sa jevrejskim završetkom imena, oni bi se počešali
iza uva kad bi videli njenu fizionomiju... Ali šta vi to radite? Kuda vučete tu portretčinu?«
»Izvinite, da je eto naslonim na stolicu, tu će stajati zasad sasvim dobro. Grčke skulptore
malo je zanimala glava, za njih je glavno bilo telo, u tome je bio možda njihov humanizam.
A plastičnost ženskih oblika, to je, kažete, salo?«
»To je salo!« reče savetnik kategorično, otvarajući jedan ormar u zidu iz koga izvuče
pribor za spravljanje kafe, jednu tursku vodenicu cilindričnog oblika, džezvu sa dugačkom
drškom, dvostruki sud za šećer i mlevenu kafu, sve od mesinga. »Palmitin, stearin, olein«,
reče i iz jedne plehane kutije sasu kafu u vodenicu i poče da melje. »Vidite, gospodo, ja sve
radim sam, od samog početka, onda je dvostruko slađe. — A šta ste vi mislili? Da je
ambrozija?«
»Ne, to sam i sam znao. Ali čudno zvuči kad se čuje«, reče Hans Kastorp.
Sedeli su u uglu između vrata i prozora, oko jednog stočića od bambusa sa mesinganom
pločom, išaranom orijentalskim ornamentima, na kome se između pribora za pušenje našlo
mesta za šoljice za kafu i ostalo. Joahim je sedeo pored Berensa na otomanu punom svilenih
jastučića, Hans Kastorp na jednoj kožnoj fotelji na točkićima, na koju je bio naslonio portret
gospođe Šoša. Pod nogama im je ležao šaren ćilim. Savetnik je sipao u džezvu šećer i kafu,
dodao vodu i stavio napitak na plamen da još jednom proključa. U fildžanima, kafa zapenuša
mrko, a kad su je probali, pokazalo se da je i jaka i slatka.
»I vaša, uostalom«, reče Berens, »i vaša plastičnost — ukoliko o njoj može biti govora —
naravno je salo, iako ne u tom stepenu kao kod žena. Kod nas muškaraca salo sačinjava
obično samo dvadeseti deo težine tela, dok kod žena šesnaesti. Bez potkožnog ćeličnog tkiva
svi bismo mi bili samo gljive. S godinama ona nestaje, i tada se javljaju poznati neestetski
nabori na koži. Najdeblji i najmasniji sloj je na ženskim grudima i na trbuhu, na butinama,
ukratko, svuda tamo gde se nalazi po štogod prijatno za srce i ruku. I na tabanima je salo, i
goličljiva su.«