Page 181 - Thomas Mann - Čarobni breg

su visili ukršteni mačevi i studentska kapa, sa čupavim ćilimima, ormarom za knjige i
velikim kanabetom, i najzad jedna sobica za pušenje, nameštena »po turski«. Svuda su visile
slike, savetnikove tvorevine. Učtivi posetioci, spremni da im se dive, odmah očima preleteše
preko njih. Savetnikova pokojna supruga mogla se videti na više mesta: na slikama u ulju, a i
na fotografijama na pisaćem stolu. Bila je to malo zagonetna plavuša, odevena u tanke,
lepršave haljine, s rukama sklopljenim pod levim ramenom — ali ne čvrsto sklopljenim, već
samo tako da su se vrhovi prstiju lako uplitali jedni u druge — a oči je držala ili dignute k
nebu ili duboko oborene i skrivajući ih pod dugim trepavicama koje su koso odskakale od
kapaka: ali pravo u posmatrača pokojnica nije nikad gledala. Ostale slike bile su poglavito
motivi planinskih pejzaža, brda pod snegom ili pokrivena zelenilom jela, brda obavijena
visinskom sumaglicom, brda čije su suve i oštre konture sekle duboko plavo nebo, svakako
pod uticajem Segantinijevim. Sem toga bilo je i planinskih koliba, sunčanih pašnjaka na
kojima stoje ili leže krave s velikim podvratnikom, očupano pile čija je iskrivljena šija visila
sa stola među povrćem, slike cveća, tipovi seljaka brđana i mnogo drugih motiva — sve to
naslikano sa izvesnim bodrim diletantizmom, smelo nabacanim bojama, tako da je često
izgledalo kao da su direktno iz tube isceđene na platno, i kojima mora da je trebalo mnogo
vremena dok su se isušile — što i pored grubih grešaka nije bilo bez izvesnog efekta.
Kao na nekoj izložbi, išli su duž zidova i posmatrali, u pratnji domaćina koji je s vremena
na vreme imenovao poneki motiv, ali je najčešće ćutao, u gordoj zbunjenosti umetnika,
uživajući da zajedno sa strancima mirno posmatra svoja dela. Portret gospođe Šoša visio je u
sobi za prijem, na zidu kraj prozora — Hans Kastorp ga je brzim pogledom uvrebao čim je

ušao, mada je sličnost bila sasvim neznatna. Namerno je izbegavao to mesto, zadržao je
svoje pratioce u trpezariji, gde se tobože divio jednom pogledu u zelenu dolinu Sergi, sa
plavičastim glečerima u pozadini, zatim se na svoju ruku uputio prvo u tursku sobu, koju je,
s hvalom na usnama, takođe detaljno pregledao, a potom se vratio u sobu za prijem i počeo
da razgleda zidove kraj ulaza, pozivajući ponekad i Joahima da izrazi svoje dopadanje.
Najzad se okrete i upita sa umerenim čuđenjem:
»Pa ovo je poznato lice?«
»Poznajete li je?« hteo je Berens da zna.
»Pa da, ovde je nemoguće prevariti se. To je ona gospođa sa »stola boljih Rusa« što ima
francusko ime...«
»Tako je, Šoša. Milo mi je što nalazite da liči.«
»Samo da progovori!« slaga Hans Kastorp, manje zbog pritvorstva koliko što je bio
svestan da uopšte ne bi prepoznao model da je sve išlo normalno — isto tako kao što ga ni
Joahim sopstvenim sredstvima nikada ne bi prepoznao, dobri, prevareni Joahim, kome je
najzad puklo pred očima i koji je sad uvideo pravi razlog posete, posle onog lažnog koji mu
je malopre dao Hans Kastorp. »Ah, da, tako je«, reče tiho i pomiri se s tim da sa drugima
posmatra sliku. Njegov rođak umeo je sebe da obešteti zato što nije izišao na verandu.
Bilo je to poprsje iz poluprofila, malo manje od prirodne veličine, obnaženih pleća sa
velom preko ramena i grudi, uokvireno u širok, crn ram, ispupčen sa strane i na ivici ukrašen
pozlaćenom lajsnom. Gospođa Šoša je izgledala deset godina starija nego što je bila u stvari,
kao što je to obično slučaj na portretima diletanata koji bi hteli da istaknu karakteristične
odlike. Na celom licu bilo je mnogo crvenog, nos je bio rđavo nacrtan, boja kose nije bila
pogođena, suviše je ličila na slamu, usta su bila iskrivljena, onu naročitu draž fizionomije
slikar ili nije video ili nije umeo da da, bila je upropašćena zato što su grubo podvučeni
elementi iz kojih je sastavljena; sve ukupno loš i neuspeo rad, kao portret jedva sličan svome
predmetu. Ali Hansa Kastorpa se nije mnogo ticala sličnost, odnos koji je postojao između