Page 182 - Thomas Mann - Čarobni breg

ovoga platna i gospođe Šoša bio mu je dovoljan, ovaj portret je trebalo da predstavlja
gospođu Šoša, ona je u ovom stanu sedela kao model, to mu je bilo dosta, i uzbuđeno je
ponavljao:
»Kao da je živa!«
»Nemojte to reći«, branio se savetnik. »Bio je to golem posao, ne uobražavam da sam ga
savladao, mada smo imali nekih dvadeset seansi. A i kako je moguće uspeti sa ovako
nezgodnom gubicom! Zamišljamo da je lako uhvatiti je, sa njenim hiperborejskim
jagodicama i očima koje su kao napukline na kiselom testu. Ne, ni govora o tome! Ako damo
verno detalj, upropastimo celinu. Prava sfingina zagonetka. Poznajete li je? Možda bi bolje
bilo slikati je po pamćenju umesto gledajući je. A poznajete li je?«
»Da — ne, samo površno, kao što ovde poznajemo ljude...«
»E pa, ja je pre poznajem iznutra, potkožno, znate, po pritisku krvi, naponu tkiva i
cirkulaciji limfe, o tome sam kod nje prilično dobro obavešten — iz utvrđenih razloga.
Površina pruža mnogo veće teškoće. Jeste li je ponekad posmatrali kako ide? Kakav joj je
hod takvo joj je i lice: mačje. Uzmite na primer oči — ne govorimo o boji koja, isto tako,
može da obmane — mislim na njihov položaj, način kako su urezane. Reći ćete mi da je
otvor kao prorezan, kos. Međutim, to vam se samo čini tako. Što vas vara, to je epikant, to
jest jedna osobenost koja se javlja kod nekih rasa, a sastoji se u tome što se jedna membrana,
koja potiče od plitke presedline na nosu tih ljudi, spušta od kapaka do preko unutrašnjeg
očnog kuta. Ako na korenu nosa zategnete kožu, dobićete oko sasvim kao naše. Dakle,
pikantna mistifikacija — uostalom ništa naročito časno i slavno: jer tačno uzevši, epikant se

svodi na jednu nesavršenost atavističkog porekla.«
»Tako je to dakle«, reče Hans Kastorp. »Nisam to znao, ali sam već davno želeo da
doznam u čemu je stvar sa takvim očima.«
»Iluzija, varka«, potvrđivao je savetnik. »Ako ih nacrtate prosto koso i kao prosečene, vi
ste propali. Tu ukošenost i prosečenost morate da ostvarite na isti način na koji ih i priroda
:
ostvaruje, da tako reći napravite iluziju lluzije, a za to je naravno potrebno da znate šta je
epikant. Znati nikad nije naodmet. Pogledajte samo kožu, ovu kožu na telu. Jesam li je, po
vašem mišljenju, napravio verno, ili baš nije sasvim verna?«
»Kolosalno verna«, reče Hans Kastorp, »koža je naslikana kolosalno verno. Čini mi se da
nikad nisam naišao na tako dobro naslikanu kožu. Čoveku se čini kao da vidi pore.« I ivicom
ruke on lako pređe preko obnaženih ramena na slici, koja su u svojoj belini odskakala od
preteranog crvenila na licu, kao deo tela koji obično nije izložen svetlosti i na taj način
izaziva nametljivo predstavu nagote — namerno ili ne, svakako prilično grub efekt.
Pri svem tom, Kastorpova pohvala bila je opravdana. Tamnosvetlucava belina tog nežnog
ali ne mršavog poprsja, koje se gubilo u plavičastim naborima vela, bila je neobično
prirodna; očigledno je bilo slikano sa osećanjem, ali nezavisno od izvesne sladunjavosti koja
je iz toga izbijala, umetnik je umeo da mu da neku vrstu naučničke realnosti i žive tačnosti.
On se poslužio hrapavom površinom platna i učinio da ona pod masnom bojom deluje kao
prirodna hrapavost kože, naročito u predelima gde se nežno ističu ključne kosti. Nije bio
prenebregnut ni mali mladež s leve strane mesta gde grudi počinju da se dele, a između
oblina činilo se da se naziru plavičaste žilice. Reklo bi se kao da pred pogledom posmatrača
preko tog obnaženog tela prelazi jedva primetna jeza čulnosti — ili, da budemo još smeliji:
čovek bi pomislio da primećuje perspiraciju, ono nevidljivo, živo isparavanje toga mesa,
tako da kad bi, recimo, položio svoje usne na njega, ne bi osetio miris boje i firnisa, već miris
ljudskog tela. Takvi su bar bili utisci Hansa Kastorpa koje mi samo prenosimo: ali mada je