Page 180 - Thomas Mann - Čarobni breg

gotovo bio istopio, malo je trebalo pa da, onako ustalasanih grudi, odigram poslednju. Ali
Milendonkova me raznim lekarijama izvuče iz škripca. Znate, hladne obloge, trljanje
četkom, injekcija kamfora — i tako me čovečanstvo ne oplaka.«
Sedeći u svojstvu pacijenta, Hans Kastorp je od dole posmatrao Berens# sa izrazom lica
koji je svedočio da mu mozak radi, a savetnikove plave, vodnjikave ači napuniše se suzama
dok je pričao.
»Vi se ponekad bavite i slikarstvom, gospodine savetniče?« reče najednom.
Savetnik se napravi kao da je od iznenađenja odskočio.
»Ene-de, mladiću! Ama šta mi vi to kažete!«
»Izvinite. Nekom prilikom sam to čuo. Sad mi baš pade na pamet.«
»E pa onda neću pokušavati da poričem. Svi smo mi slaba ljudska stvorenja. Da, i toga je
bilo. Anch’ io sono pittore, kao što je obično govorio onaj Španac.«
»Pejzaži?« upita Hans Kastorp kratko i kao kakav mecena. Okolnosti su ga navele da
uzme taj ton.
»Sve što želite«, odgovori savetnik sa zbunjenim hvalisanjem. »Pejzaži, mrtva priroda,
životinje — kad je čovek delija, ne preza ni od čega.«
»Ali ne i portrete?«
»Da, potkrade se i poneki portret. Da li biste želeli da pravim i vaš?«
»Ha, ha, ne! Ali bilo bi vrlo ljubazno kad bi nam gospodin savetnik nekom prilikom
pokazao svoje slike.«
I Joahim, pošto je iznenađeno pogledao svoga rođaka, pohita da potvrdi da bi to zbilja

bilo vrlo ljubazno.
Berens je bio ushićen, polaskan do oduševljenja. Čak je i pocrveneo od uživanja, i ovoga
puta je izgledalo kao da će mu na oči zbilja navreti suze.
»Vrlo rado!« uzviknu. »Sa najvećim plezirom. Smesta, ako vam je volja! Hajdete, pođite
sa mnom, skuvaću nam i kafu na mome čardaku.«
I on zgrabi mladiće, podiže ih sa klupe i, uhvativši ih pod ruku, povede šljunkovitom
stazom u svoj privatan stan koji se, kao što znamo, nalazio u obližnjem severozapadnom
krilu zgrade Berghofa.
»I ja sam se ranije malo ogledao u toj vrsti umetnosti«, izjavi Hans Kastorp.
»Ama šta kažete? Baš ozbiljno, u ulju?«
»Ne, ne, dalje od ponekog akvarela nisam otišao. Kakav brod ili morski pejzaž,
detinjarije. Ali ja volim da vidim slike, i zato sam bio slobodan...«
Naročito je Joahim bio donekle umiren ovim objašnjenjem čudne radoznalosti svoga
rođaka, i Hans Kastorp se zaista više zbog njega nego zbog savetnika bio pozvao na svoje
umetničke pokušaje. Stigoše do ulaza: na ovoj strani nije bilo veličanstvenog portala,
ukrašenog s boka fenjerima, kao s druge strane, na glavnom ulazu. Nekoliko polukružnih
stepenika vodilo je do hrastovih vrata, koja savetnik otključa jednim od mnogih ključeva
koje je nosio u svežnju. Ruka mu je pri tom drhtala: očigledno je bio nervozan. Uđoše u neko
predsoblje, namešteno kao garderoba, gde Berens okači o kuku svoj polucilindar. Dalje
unutra, u kratkom hodniku odvojenom staklenim vratima od ostalog dela zgrade, na čijim su
se obema stranama nalazile prostorije tog malog privatnog stana, savetnik zovnu služavku i
izdade joj naredbu. Zatim propusti svoje goste da uđu kroz jedna od vrata s desne strane —
hrabreći ih svojim uobičajenim veselim frazama.
Dve-tri prednje prostorije, sa izgledom na dolinu, nameštene s banalno malograđanskim
ukusom, ređale su se jedna za drugom, rastavljene ne vratima već samo portijerama:
trpezarija u »staronemačkom« stilu, zatim soba za rad i prijem, sa pisaćim stolom više koga