Page 179 - Thomas Mann - Čarobni breg

varenje, pozivajući ih da se ne uznemiravaju, već da ostanu sedeći, jer su rođaci njemu u čast
hteli da se podignu.
1 Stih iz Šilerove balade Ibikovi ždralovi. — Prim. prev.
»Počašćen, počašćen. Nikakva ustručavanja pred ovako običnim čovekom kao što sam ja.
To mi uostalom i ne pripada, budući da ste vi pacijenti, i jedan i drugi. Vama to nije
potrebno. Ništa ne zameram ovoj situaciji.«
I on ostade stojeći pred njima, s cigarom između kažiprsta i srednjeg prsta svoje
džinovske desnice.
»Kako vam prija ta sarma, Kastorpe? Dajte da vidim, ja sam poznavalac i ljubitelj. Pepeo
je dobar. Kako se zove ta mrka lepotica?«
»Marija Mančini, Postre de Banquett iz Bremena, gospodine savetniče. Staje malo ili
skoro ništa, devetnaest pfeniga svega u čistim bojama, ali ima miris kakav se za taj novac
retko nalazi. Sumatra-Havana, od najnižeg lišća, kao što vidite. Mnogo sam se na nju
navikao. Osrednje je mešavine i vrlo aromatična, ali laka na jeziku. Voli da joj se ne skida
pepeo, ja ga otresam najviše dvaput. Naravno da ima i svojih malih ćudi, ali kontrola pri
izradi mora da je vrlo brižljiva, jer na Mariju se uvek možete osloniti, osobine joj se ne
menjaju i vuče savršeno ravnomerno. Smem li vas ponuditi jednom?«
»Hvala, možemo da se menjamo.« I oni izvukoše svoje kutije.
»Ova je rasna«, reče savetnik pružajući svoju marku. Puna temperamenta, znate, sočna i
snažna. St. Felix-Brasil, uvek sam se držao ove vrste. Prava razbibriga, pali kao rakija, a
naročito pred kraj dobije nečeg fulminantnog. U ophođenju sa njom za preporuku je biti
malo uzdržljiv, nemoguće je paliti jednu na drugu, to premaša ljudsku snagu. Ali bolje jedan
ljudski dim, nego da duvamo paru preko celog dana...«
Oni su izmenjane poklone obrtali između prstiju, ispitivali sa razumevanjem poznavalaca
ta vitka tela koja su, reklo bi se, imala nečeg organskog i živog, sa tim koso paralelnim
rebrima svog uzdignutog, gdegde malo poroznog omota, sa spletom žilica koje kao da su
pulsirale, sa malim neravninama svoje kože i igrom svetlosti na površinama i ivicama. Hans
Kastorp dade izraza tom utisku:
»Ovakve cigare su vam kao nešto živo. One zbilja dišu. Jednom mi je kod kuće palo na
pamet da čuvam Mariju Mančini u hermetičnoj limenoj kutiji da bih je zaštitio od vlage.
Hoćete li mi verovati da je umrla? Propala je i uginula u roku od nedelju dana — ostale su
samo kožaste lešine.«
I oni su jedan drugom pričali o svom iskustvu kako da se najbolje čuvaju cigare, naročito
importi. Savetnik je voleo import-cigare, on bi najradije pušio samo teške havane. Ali na
žalost nije mogao da ih podnosi, i dve male Henry Clay, koje je s uživanjem popušio u
nekom društvu, za dlaku ga, kako reče, nisu koštale života. »Pušio sam ih uz kafu«, reče,
»jednu za drugom, ne misleći ni na šta. Ali čim sam ih završio, počeh da se pitam šta se to sa
mnom zbiva? U svakom slučaju osećao sam se sasvim drukčije nego obično, totalno
čudnovato, kao nikad dotle u životu. Nije bilo nimalo lako doći do kuće, a kad sam stigao,
tek onda mi se učini da je sa mnom svršeno. Noge kao led, znate, na sve strane me probija
hladan znoj, u licu kao krpa, srce lupa kao da je poludelo, a puls — čas na vrhu konca, jedva
se oseća, čas dambara-tambara, lupa kao zvekir, razumete, a već mozak kao da ključa... Bio
sam uveren da sam odigrao svoje. Kažem odigrao, pošto mi je baš ta reč pala na pamet i nju
sam upotrebio da bih obeležio svoje stanje. Jer sve to bilo je u najvećoj meri veselo i

svečano, mada sam se bio strašno uplašio, ili tačnije rečeno, sasvim sam se pretvorio u strah.
Ali strah i radost ne isključuju se, to svako zna. I deran koji prvi put treba da ima devojku,
plaši se, i te kako, a i ona, a ovamo se sve tope od sreće i miline. Bogami, i ja bih se onda