Page 177 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Ah, tako! Da, čekajte, — tako je! Čitao sam da je tada Gete u Vajmaru, u noći, u svojoj
spavaćoj sobi, rekao svome momku...«
»Ah, nisam o tome hteo da govorim«, prekide ga Setembrini, zatvarajući oči i mašući
kroz vazduh svojom malom mrkom rukom. »Uostalom, vi brkate dve katastrofe. Vi mislite
na zemljotres u Mesini. Ja govorim o potresu koji je zadesio Lisabon u godini 1755.«
»Izvinite.«
»E pa, Volter se bunio protiv toga.«
»To jest... kako? Bunio se?
»Pobunio se, da. On je odbio da primi taj brutalni udes i tu činjenicu, fatum et factum,
odbio da pred njima kapitulira... On je u ime duha i razuma protestovao protiv tog
skandaloznog ekscesa prirode u kome je stradalo tri četvrtine jednog naprednog grada i
hiljade ljudskih života... Vi se čudite? Vi se smeškate? Možete se mirno čuditi, ali što se
smeškanja tiče, slobodan sam da vam kažem da nije umesno. Volterovo držanje bilo je
držanje potomka dostojnog onih pravih Gala koji su svojim strelama gađali nebo... Vidite,
inženjeru, eto to je neprijateljstvo duha protiv prirode, njegovo gordo nepoverenje prema
njoj, njegova uzvišena upornost u pogledu prava da kritikuje nju i njenu zlu, besvesnu silu.
Jer priroda je sila, a ropski je podnositi silu, pomiriti se s njom... razumejte me: pomiriti se u
duši s njom. A tako vam je i sa onim humanističkim stavom koji se apsolutno ničim ne
zapliće u protivrečnost, niti na sebe navlači krivicu da se vraća u hrišćansku hipokriziju, ako
u telu gleda načelo zla, neprijateljski princip. Protivrečnost, koju vam se čini da vidite, u
suštini je uvek ista. »Šta vi imate protiv analize?« Ništa... ako služi stvari prosvećivanja,

oslobođenja i napretka. Sve... ako ima odvratan haut goût grobnice. Ni sa telom nije druk čije.
Treba mu odati poštu i braniti ga kad se tiče njegove emancipacije i lepote, slobode čula,
sreće i uživanja. Treba ga prezirati ukoliko predstavlja princip teže i inertnosti i suprotstavlja
se kretanju ka svetlosti, gnušati ga se ukoliko pogotovu predstavlja princip bolesti i smrti,
ukoliko je njegov specifični duh duh perverzije, duh truleži i raspadanja, duh požude i
sramote...«
Stojeći sasvim ispred Hansa Kastorpa, Setembrini je ove poslednje reči izgovorio gotovo
bez naglaska i vrlo brzo, da bi završio. Opsednutom Hansu Kastorpu približavalo se
oslobođenje: držeći dve karte u ruci, Joahim uđe u čekaonicu, literat prekide svoj govor, i
spretnost s kojom je promenio ton i svom izrazu dao društvenu lakoću nije promašila da
napravi utisak na njegovog učenika — ako Hansa Kastorpa možemo tako da nazovemo.
»Evo i vas, potporučniče! Svakako ste tražili svoga rođaka? Izvinite! Započeli smo jedan
razgovor — ako se ne varam, imali smo čak i malu kavgu. Ovaj vaš rođak nije loš rezoner,
nije nimalo bezopasan protivnik u prepirkama, samo kad mu je stalo do toga.«