Page 178 - Thomas Mann - Čarobni breg

HUMANIORA

Hans Kastorp i Joahim Cimsen, u belim pantalonama i plavim kaputima, sedeli su posle
ručka u vrtu. Bio je to još jedan od tih toliko hvaljenih oktobarskih dana, dan topao ali bez
pritiska, svečan i opor istovremeno, sa južnjački tamnoplavim nebom nad dolinom čiji su se
pašnjaci, ispresecani stazama i iskićeni pojatama, još prijatno zeleneli u dnu, i sa čijih je
kršnih, šumovitih padina dopirao zvuk medenica — taj metalno krotak, jednostavno
melodičan zvuk, koji je, čist i ničim neometan, lebdeo kroz miran, tanak i prazan vazduh,
produbljujući svečanu atmosferu koja obavija visoke predele.
Rođaci su sedeli na klupi na kraju vrta, ispred rundele mladih jela. Ovo mesto ležalo je na
severozapadnoj ivici ograđene zaravni koja je, uzdignuta nekih pedeset metara iznad doline,
sačinjavala podnožje terena na kome se nalazio sanatorijum Berghof. Ćutali su. Hans
Kastorp je pušio. On se u sebi ljutio na Joahima što nije hteo da sedi sa društvom na verandi,
već ga je protiv njegove volje i želje odvukao u tihi vrt, pre nego što budu otišli na obavezno
odmaranje. Joahim se ponašao kao tiranin. Strogo uzevši, oni nisu bili sijamski bliznaci,
mogli su se i rastaviti ako se u željama nisu slagali. Najzad, Hans Kastorp nije bio ovde da
Joahimu pravi društvo, već je i sam bio pacijent. Durio se tako u sebi, i nije mu padalo teško
što se duri, pošto je imao Mariju Mančini. Sedeo je s rukama u džepovima od kaputa, sa
ispruženim nogama u mrkim cipelama, i držao između usana, usred usta — tako da je malo
visila — dugačku, tamnosivu cigaru; ona se još nalazila u prvom stadijumu sagorevanja —
što znači da sa njenog tupog vrha još nije bio otresen pepeo — i posle teškog obeda uživao je
u njenoj aromi, koju je sad opet sasvim lepo osećao. Ako se njegov način prilagođavanja
ovde gore sastojao u tome što se navikavao da se ne navikne — sudeći po hemizmu
njegovog želuca, po živcima njegove suve sluzokože, sklone krvavljenju, prilagođavanje se
izgleda najzad ipak obavilo: neprimetno, i ne opažajući napredak, tokom vremena, tokom tih
šezdeset i pet ili sedamdeset dana, njemu se opet povratila sva njegova sposobnost da
organski uživa u toj fino prerađenoj biljci, tom sredstvu što nadražuje ili opija. Radovao se
što mu se opet povratila ta sposobnost. Moralno zadovoljstvo samo je povećavalo fizičko
uživanje. Dok je ležao bolestan uštedeo je na ponetoj zalihi od dve stotine komada; od toga
mu je ostalo još nešto. Ali u isto vreme kad i svoje rublje, kad i zimska odela, on je od
Šalenove poručio još pet stotina komada te bremenske robe, da bi bio zbrinut s te strane.
Stigla je u lepo lakiranim kutijama, ukrašenim slikama globusa, mnogih medalja i jednog
izložbenog paviljona u zlatu, oko koga su se lepršale zastave.
Dok su oni tako sedeli, ugledaše kako kroz vrt ide savetnik Berens. Danas je on ručao u
zajedničkoj trpezariji, mogli su ga videti kako za stolom gospođe Salomon sklapa pred
tanjirom svoje ogromne ruke. Potom je bez sumnje proveo neko vreme na terasi, napravio
nekoliko primedaba, kako on to već ume, verovatno izveo i veštinu sa vrpcom na cipeli, za
ponekog koji to još nije video. I sad je evo išao lagano šljunkovitom stazom, bez lekarskog
mantila, već u sitno kariranom žaketu, s polucilindrom za potiljkom; i on je imao cigaru u
ustima, neku vrlo crnu, iz koje je vukao velike, beličaste oblake dima. Njegova glava i lice,
sa modro zajapurenim obrazima, šopavim nosom, vlažnim, plavim očima i uzdignutim
brčićima, bili su mali u poređenju sa dugim, malo pognutim i kao prelomljenim stasom i
ogromnim rukama i nogama. Bio je nervozan: očigledno se trgao kad je primetio rođake, pa
je čak izgledao i malo zbunjen što je morao da prođe baš pored njih. On ih pozdravi na
1
uobičajen način veselo i slikovito, reče: »Pogle, pogle, Timoteju!« i požele im blagosloveno