Page 176 - Thomas Mann - Čarobni breg

se snagama bolesti. Ja sam vam već skrenuo pažnju na razliku koja u tom pogledu postoji
između nas. Inženjeru, vi niste čovek koji je u stanju da ovde brani svoje bolje ja, to sam
video još prilikom našeg prvog susreta. Prebacujete mi što nisam otputovao u Barcelonu. Ja
sam se povinovao zabrani da ne bih sebe pre vremena upropastIo. Ali ja sam to učinio sa
najvećom rezervom, moj duh je sa najvećom gordošću i bolom protestovao protiv diktata
moga jadnog tela. A da li je taj protest živ i u vama kad se ovako povinujete propisima
ovdašnjih sila, — da nije to baš telo sa svojim zlim sklonostima kome se vi tako rado
pokoravate? ...«
»Šta vi imate protiv tela?« prekide ga Hans Kastorp brzo i pogleda ga svojim široko
otvorenim, plavim očima, čije su beonjače bile izbrazdane crvenim žilicama. U glavi mu se
vrtelo od lude smelosti, i to mu se na licu videlo. »O čemu ja to govorim?« pomisli. »Pa to je
fantastično! Ali započeo sam kavgu s njim i dokle god mogu neću mu dati da ima poslednju
reč. Naravno da će njegova ipak biti poslednja, ali ne mari, ja ću od toga ipak imati koristi.
Da ga nadražim malo.« I on dopuni svoju primedbu:
»Zar vi niste humanist? Pa kako onda možete ne biti naklonjeni telu?«
Setembrini se nasmeja, ovoga puta neusiljeno i samopouzdano.
»Šta vi imate protiv analize?« citirao je, s glavom nagnutom na rame. »Vi niste
naklonjeni analizi? — Vi ćete me uvek zateći spremna da vam odgovorim, inženjeru«, reče
poklonivši se uz pokret ruke kao da salutira podu, »pogotovu kad vaše primedbe imaju duha.
Vi se branite sa dosta elegancije. Humanist — da, svakako da sam humanist. Nikad me
nećete moći okriviti zbog asketskih sklonosti. Ja cenim, poštujem i volim telo, kao što cenim,

poštujem i volim oblik, lepotu, slobodu, veselost i uživanje, — kao što zastupam »svet«,
interese ovoga života, protiv sentimentalnog bežanja od sveta i života — classicismo protiv
romantizma. Mislim da je moj stav jasan. Ali postoji jedna sila, jedan princip koji zaslužuje
moje najveće odobravanje, moje najdublje i krajnje poštovanje i moju ljubav, a ta sila, taj
princip — jeste duh. Ma koliko da se gnušam kad vidim da se telu suprotstavlja nekakvo
sumnjivo mesečasto tkivo i sentimentalna utvara što je ljudi nazivaju »dušom« — u antitezi
između tela i duha, telo je zli, satanski princip, jer telo je priroda, a priroda — ukoliko je
suprotnost duhu, razumu ponavljam ovo — jeste zla, mistična i zla. »Pa vi ste humanist!«
Naravno da jesam, jer ja sam prijatelj ljudi, kao što je bio Prometej, koji je voleo
čovečanstvo i ono plemenito u njemu. A to plemenito sadržano je u duhu, u razumu, i stoga
ćete vi uzalud podizati optužbu da je ovde u pitanju hrišćansko mračnjaštvo...«
Hans Kastorp odmahnu rukom.
» ... vi ćete«, uporno je tvrdio Setembrini, »tu optužbu sasvim uzalud isticati, kad jednoga
dana humanizam, u svojoj plemenitoj gordosti, tu vezanost duha za telo, za prirodu ne shvati
kao poniženje, kao porugu. Znate li da je, kako nam predanje kaže, veliki Plotin rekao da se
stidi što ima telo?« upita Setembrini, i tako je ozbiljno iščekivao odgovor, da je Hans
Kastorp bio prinuđen da prizna da to sad čuje prvi put.
»Porfirije nam to priča. Apsurdna izjava, ako hoćete. Ali apsurdno je duhovno čestito, i u
suštini ništa ne može biti bednije nego prigovor apsurdnosti uperen protiv duha koji hoće da
sačuva dostojanstvo prema prirodi, odbija da pred njom kapitulira... Jeste li čuli za
zemljotres u Lisabonu?«
»Ne — zemljotres? Ovde ne vidim novine...«
»Niste me razumeli. Uzgred budi rečeno, žalosno je — i karakteristično za ovo mesto —
što propuštate da čitate novine. — Nego, vi me niste razumeli, prirodna pojava o kojoj
govorim nije skorašnjeg datuma, ona se dogodila pre nekih sto pedeset godina...«