Page 175 - Thomas Mann - Čarobni breg

samo zato pričao o zadatku koji mi je dodeljen da bih vas podsetio, da bih vas vratio sebi,
ispravio vaše pojmove, koji očigledno počinju da se mute pod uticajem ovdašnje atmosfere.
Preklinjem vas: držite do sebe! Budite ponosni i nemojte da se utopite u ono što vam je tuđe!
Klonite se ove baruštine, ovog Kirkinog ostrva, vi niste dovoljno Odisej da biste na njemu
mogli nekažnjeno da boravite. Ići ćete najzad na sve četiri, vi se već naginjete na prednje
udove, uskoro ćete početi da grokćete — čuvajte se!«
Izgovarajući tiho ove reči opomene, humanist je ubedljivo vrteo glavom. Zaćutao je,
oborivši oči i nabravši obrve. Bilo je nemoguće odgovoriti mu u šali i vrdajući, kao što je
Hans Kastorp obično činio, pa i sad u jednom trenutku pomislio da bi mogao. Zatim podiže
ramena i reče, takođe tiho:
»Pa šta da radim?«
»Što sam vam već rekao.«
»Mislite: da otputujem?«
Gospodin Setembrini je ćutao.
»Hoćete reći da treba da se vratim kući?«
»Taj savet sam vam dao još prve večeri, inženjeru.«
»Da, i onda sam bio slobodan da to učinim, mada sam nalazio da je nerazumno da bacim
pušku u trnjak i pobegnem samo zato što mi vazduh ovde malo ne prija. Ali situacija se otada
ipak izmenila. U međuvremenu je bio onaj pregled posle koga mi je savetnik Berens jasno
rekao da ne vredi vraćati se kući, uskoro bih opet morao da mu se javim, i ako bih dole
nastavio ovako da živim, meni bi, ni pet ni šest, ceo dronjak od pluća otišao do đavola.«

»Znam, sad imate legitimaciju u džepu.«
»Da, to vi kažete ironično ... sa pravom ironijom, naravno, koja ni za trenutak nije
nerazumljiva, već koja je direktno i klasično sredstvo besedništva, — vidite, ja se dobro
sećam vaših reči. Ali možete li vi, prema ovoj fotografiji i posle radioskopskog snimka i
posle savetnikove dijagnoze, da primite na sebe, savetujući me da se vratim kući?«
Gospodin Setembrini je oklevao jedan trenutak. Tada se uspravi, podiže i svoje crne oči,
odlučno pogleda Hansa Kastorpa i odgovori sa akcentom koji nije bio sasvim lišen teatralnog
efekta:
»Da, inženjeru, mogu da primim na sebe.«
Ali sad i Hans Kastorp zauze odlučan stav. On sastavi potpetice i takođe pogleda
gospodina Setembrinija pravo u lice. Ovoga puta to je bio duel. Hans Kastorp ne uzmače.
Uticaji iz blizine »davali su mu snagu«. Ovde je stajao jedan pedagog — a tamo napolju
jedna žena uzanih očiju. On se čak nije ni izvinio zbog onoga što je rekao; nije ni dodao: »Ne
uzmite mi za zlo.« Odgovorio je:
»Onda ste vi obazriviji za sebe nego za druge. Posle lekarske zabrane vi niste otputovali u
Barcelonu na kongres progresista. Vi ste se plašili smrti i ostali ste ovde.
Time je do izvesnog stepena bila nesumnjivo uzdrmana poza gospodina Setembrinija. On
se nasmeši, ne sasvim bez napora, i reče:
»Umem da cenim brz i dobar odgovor, pa čak i kad njegova logika nije daleko od izvesne
sofistike. Gadno mi je da se utrkujem u odvratnoj utakmici kakva je ovde u običaju, inače
bih vam odgovorio da sam ja znatno bolesniji od vas — na žalost zbilja tako bolestan da
samo veštački i pomalo varajući sebe gajim još nadu da ću ikad opet moći da napustim ovo
mesto i vratim se dole u svet. U trenutku kad se bude pokazalo da je sasvim neumesno da još
podržavam tu nadu, okrenuću leđa ovom zavodu i za ostatak svojih dana uzeću kakav
privatan stan negde u dolini. To će biti žalosno, ali kako je sfera moga rada najslobodnija i
najidealnija, to me neće sprečiti da do poslednjeg daha služim stvari čovečanstva i odupirem