Page 172 - Thomas Mann - Čarobni breg

»To me umiruje. Nego, stoj! Vama je potrebna i vreća, krznena vreća, na to nismo ni
mislili! Kraj leta je ovde vrlo varljiv: svakog časa može da nastane prava zima. Vi ćete ovde
provesti najhladnije mesece...«
»Da, vreća za ležanje napolju«, reče Hans Kastorp, »to je svakako potrebno dokupiti. I
meni je to već padalo na pamet, i mislio sam da se moj rođak i ja spustimo ovih dana u
»Mesto« i kupimo jednu. Čoveku docnije nikad više neće zatrebati ta stvar, ali najzad, za
četiri do šest meseca isplati se.«
»Isplati se, isplati se, inženjeru«, reče gospodin Setembrini tiho, približujući se mladom
čoveku. »Znate li vi da je užasno slušati vas kako se razbacujete mesecima? Užasno jer je
nenormalno i tuđe vašoj prirodi, jer počiva samo na poslušnosti vaših godina. Ah, ta
prevelika poslušnost omladine! Ona je očajanje vaspitača, jer je uvek spremna da se baš u zlu
pokaže. Ne ponavljajte, mladi čoveče, samo ono što ovde čujete, već govorite kao što
dolikuje vašem evropskom načinu života! Ovde se pre svega mnogo oseća Azija, nije to
uzalud što ovde gamiže od tipova iz Moskovije i Mongolije. Ti ljudi«, — i gospodin
Setembrini pokaza iza sebe, mrdnuvši bradom preko ramena — »ne povodite se u duši za
njima, nemojte dopustiti da vas inficiraju njihovi pojmovi, naprotiv, suprotstavite im se
svojim bićem, svojim višim bićem, i neka vam je sveto ono što je vama, sinu Zapada,
božanstvenog Zapada, sinu civilizacije, po prirodi i tradiciji sveto — na primer, vreme! To
rasipanje, ta varvarska velikodušnost u upotrebi vremena jeste azijski stil, — i to je bez
sumnje razlog što se toj deci Istoka ovde toliko dopada. Zar niste nikad primetili da kad Rus
kaže »četiri časa«, to je isto što i kad neko od nas kaže »jedan«? Nije teško zapaziti da

nemarnost tih ljudi u odnosu na vreme stoji u vezi sa divljim prostranstvom njihove zemlje.
Gde ima mnogo prostora, tamo ima i mnogo vremena — oni i kažu da su narod koji ima
vremena i može da čeka. Mi Evropljani to ne možemo. Mi imamo tako malo vremena kao
što naš plemeniti i tako fino razuđeni kontinent ima prostora, mi smo upućeni da brižljivo
ekonomišemo i s jednim i s drugim, i da ih koristimo, inženjeru, da, koristimo! Neka vam
kao simbol posluže naši veliki gradovi, ta središta i žiže civilizacije, ti krateri misli! U onoj
istoj meri u kojoj tu poskupljuje tlo i rasipanje prostora postaje nemoguće, u istoj toj meri —
utuvite to — i vreme tu postaje sve dragocenije. Carpe diem! Tako je pevao jedan
velikovarošanin. Vreme je božji dar, čoveku dat da ga koristi — da ga koristi, inženjeru, u
službi čovečanstva i napretka.«
Čak i ove poslednje reči, pa ma koliko da su bile teške za njegov mediteranski jezik,
gospodin Setembrini ih je izgovorio na jedan prijatno zvonak, jasan način — gotovo bi se
moglo reći plastičan. Umesto odgovora Hans Kastorp se samo kratko pokloni, krutim i
spletenim poklonom učenika koji je dobio ukor i pouku. A šta bi i mogao da odgovori? Ta
sasvim lična pridika koju mu je gospodin Setembrini u potaji održao, leđima okrenut svim
ostalim gostima i gotovo šapatom, imala je suviše objektivan, suviše nedruštven karakter,
suviše je malo ličila na običan razgovor, da bi bilo taktično pokazati čak i samo odobravanje.
Učitelju se ne kaže: »To ste vrlo dobro rekli!« Hans Kastorp je ranije to svakako ponekad
činio, da bi u neku ruku sačuvao jednakost društvenih odnosa; ali humanist nije još nikad
dosad govorio tako odlučno, sa takvim didaktičkim žarom; nije mu ostalo ništa drugo nego
da otrpi prekor — zbunjen, kao kakav đačić, od tolikog moralisanja.
Po izrazu gospodina Setembrinija videlo se da je njegov duh, i kad je zaćutao, nastavio i
dalje da radi. I dalje je stajao sasvim ispred Hansa Kastorpa, tako da je ovaj čak malo
ustuknuo, a njegove crne oči, zamišljene i slepo ukočene, bile su upravljene u lice
mladićevo.