Page 171 - Thomas Mann - Čarobni breg

došli u procesu aklimatizacije? Sve u svemu, vi još niste toliko davno u našoj sredini da ovo
pitanje ne bi više bilo aktuelno.«
»Hvala, gospodine Setembrini. Ima u tome i dalje izvesnih teškoća. Moguće je, držim, da
će ih biti do poslednjeg dana. Ima ih koji se nikad ne naviknu, moj rođak mi je to rekao čim
sam stigao. Ali se čovek najzad navikne da se ne navikne.«
»Vrlo komplikovan proces«, smejao se Italijan. »Čudan način naturalizacije. Naravno,
omladina je za sve sposobna. Ona se ne navikne, ali pusti koren.«
»Najzad, ovo ovde nije nikakav sibirski rudnik.«
»Nije. O, vi imate sklonosti da pravite istrčnjačka poređenja. Sasvim razumljivo. Azija
nas guta. Kud god čovek pogleda: sve sama mongolska lica.« I gospodin Setembrini
diskretno mahnu glavom preko ramena. »Džingis-kan«, reče, »kurjačke oči, sneg i votka,
knuta, Šljiselburg i hrišćanstvo. Ovde u tremu trebalo bi podići oltar Paladi Atini — u smislu
odbrane. Vidite li, tamo napred jedan takav Ivan Ivanović bez belog rublja prepire se sa
državnim tužiocem Paravanom. Svaki bi hteo da prvi dođe na red da primi poštu. Ne znam
ko je u pravu, ali po mome osećanju državni tužilac Paravan stoji pod zaštitom boginje. On
je doduše magarac, ali on bar zna latinski.«
Hans Kastorp se nasmeja — što gospodin Setembrini nije nikad činio. Čovek ga nije
mogao uopšte zamisliti da se od srca smeje; nikad nije išao dalje od onog finog, suvog
nabora na kraju usana. Posmatrao je mladića kako se smeje i zatim upita:
»A vaš dijapozitiv — jeste li ga dobili?«
»Dobio sam ga«, potvrdi Hans Kastorp važnim glasom. »Još pre izvesnog vremena. Evo

ga.« I maši se rukom u unutrašnji džep od kaputa.
»Ah, vi ga nosite u lisnici. Kao legitimaciju, tako reći, kao pasoš ili člansku kartu. Dajte
da vidim.«
I gospodin Setembrini podiže prema svetlosti malu staklenu ploču, uokvirenu trakom od
crne hartije, držeći je između palca i kažiprsta leve ruke — sasvim običan gest kod ovih
gore, koji se mogao često videti. Dok je posmatrao tužnu fotografiju, njegovo lice sa crnim
bademastim očima malo se iskrivi, ne odajući sasvim jasno da li je to bilo da bi bolje video
ili iz drugih razloga.
»Da, da«, reče potom. »Evo vam vaše legitimacije hvala lepo.« I on pruži ploču
g
sopstveniku, pruži mu je sa strane, gotovo preko ruke, okrenuvši glavu.
»Jeste li videli trake?« upita Hans Kastorp. »I čvoriće?«
»Vama je poznato«, odgovori gospodin Setembrini razvučeno, »šta ja mislim o vrednosti
tih proizvoda. Vi isto tako znate da su te mrlje i tamna mesta tu unutra najvećim delom
fiziološkog porekla. Ja sam video stotinu slika koje su izgledale skoro kao vaša i koje su
posmatraču ostavljale donekle na volju da odluči da li zaista predstavljaju „legitimaciju« ili
ne. Ja govorim kao laik, ali kao dugogodišnji laik.«
»Da li vaša legitimacija lošije izgleda?«
»Da, nešto lošije. — Uostalom, meni je poznato da ni naši šefovi i gospodari ne
postavljaju nikakvu dijagnozu samo na osnovu ove igračke. — I vi, dakle, nameravate da
prezimite kod nas?«
»Bože moj, pa da... Počinjem da se privikavam na misao da odavde neću otići pre svoga
rođaka.«
»To jest, vi se navikavate da se ne... Vi ste to vrlo duhovito formulisali. Nadam se da ste
već primili svoje stvari — topla odela, jaku obuću?«
»Sve. Sve u najboljem redu, gospodine Setembrini. Obavestio sam svoje rođake i naša
domaćica mi je sve poslala brzovozno. Sad sam se snabdeo.«