Page 170 - Thomas Mann - Čarobni breg

pozadi i trudio se — u stanju koje smo već opisali — da uhvati pogled Klavdije Šoša koja je
stajala u blizini, u društvu ljudi sa svoga stola, očekujući da se gomila malo razredi. To je bio
čas kada su se svi pacijenti mešali među sobom, čas pun zgodnih prilika, i koji je stoga mladi
Hans Kastorp voleo i nestrpljivo iščekivao. Pre osam dana, na blagajni, bio je došao tako
blizu gospođe Šoša da ga je čak malo i gurnula i, ovlaš okrenuvši glavu, rekla mu »Pardon!«,
na što je on, zahvaljujući nekom febrilnoc prisustvu duha, koje je u sebi blagosiljao, mogao
da odgovori:
»Pas de qoui, madame!«
Kakva milost proviđenja, mišljaše on, što se svake nedelje posle podne u tremu
neizostavno deli pošta! Može se reći da je on preko cele nedelje gutao časove, očekujući da
se posle sedam dana vrati taj čas. A čekati znači hitati napred, znači vreme i sadašnjost ne
osećati kao uzdarje, već samo kao prepreku, znači njihovu sopstvenu vrednost poricati i
ništiti i u duhu ih preskakati. Kaže se da je čekanje dosadno, dugotrajno. Ali je ono isto tako,
pa čak i tačnije, kratkotrajno, jer guta velike količine vremena, ne iživljavajući ih niti
koristeći ih radi njih samih. Moglo bi se reći da onaj ko samo čeka liči na nekog proždrljivca
čiji aparat za varenje u velikim količinama samo propušta hranu, ne izvlačeći iz nje ništa što
vredi i što je hranljivo. Moglo bi se otići i dalje i reći: kao što od nesvarene hrane čovek ne
dobija snagu, tako ga ni vreme koje je proveo čekajući ne čini starijim.
Tako je sedam dana nestalo, kao progutano, i opet je došla nedelja i njen popodnevni čas
kad se deli pošta, baš kao da je to bio onaj isti čas otpre sedam dana. On je nastavio da pruža

zgodne prilike na najuzbudljiviji način, u svakoj minuti skrivao je i pružao mogućnost da sa
gospođom Šoša stupi u društvene veze, mogućnosti od kojih se stezalo i lupalo srce Hansa
Kastorpa, mada nije ni pokušavao da te mogućnosti ostvari. Tom su se suprotstavljale
prepreke koje su bile delom vojničke, delom civilne prirode: delom su bile u vezi sa
prisutnošću čestitog Joahima i sa čašću i dužnošću samog Hansa Kastorpa, a delom su
poticale od osećanja da društvene veze sa Klavdijom Šoša, koivenciopalpe veze, koje nas
obavezuju da kažemo »vi« i da se klanjamo, pa čak možda i da govorimo francuski — da
takve veze nisu potrebne, nisu poželjne, nisu ono što treba... Stajao je i gledao kako govori
smejući se, baš kao što je Pšibislav Hipe nekad, u školskom dvorištu, govorio smejući se:
usta su joj se pri tom otvarala dosta široko, a njene kose sivozelene oči, iznad jagodica,
pretvarale se u uzane raseke. To nije bilo nimalo »lepo«, ali bilo je tako, a kad je neko
zaljubljen, za njega estetski sud razuma isto tako malo znači kao i moralni.
»I vi, inženjeru, očekujete poštu i pošiljke?«
Tako je mogao da govori samo neko ko smeta. Hans Kastorp se trže i okrete prema
gospodinu Setembriniju, koji je pred njim stajao smešeći se. To je bio onaj fini, humanistički
osmejak, kojim je nekad prvi put pozdravio novoga gosta kraj klupe kod vododerine, i, kao
nekad, Hans Kastorp se postide kad vide taj osmejak. Ali ma kako često da je u snu
pokušavao da odgurne »verglaša« zato što »ovde smeta«, — budan čovek je bolji od čoveka
u snu, i Hans Kastorp ugleda opet taj osmejak ne samo sa stidom i trezneći se, već i sa
zahvalnim osećanjem da mu je potreban. On reče:
»Ah, bože moj, gospodine Setembrini, kakvu poštu i pošiljke! Pa ja nisam ambasador!
Možda ima za jednog od nas kakva dopisnica. Moj rođak je baš otišao da vidi.«
»Meni je onaj hromi daba tamo već predao moju malu korespondenciju«, reče Setembrini
i stavi ruku na džep svog neizostavnog kaputa od čupavog sukna. »Interesantne stvari, stvari
od literarnog i socijalnog značaja, priznajem. Tiče se jednog enciklopedijskog dela na kome
me je jedan humanistički institut udostojio časti da sarađujem... Ukratko, lep posao.«
Gospodin Setembrini stade. »A vaše stvari?« upita. »Kako stoji s tim. Dokle ste na primer