Page 169 - Thomas Mann - Čarobni breg

nevolju koja se nije mogla sakriti. Hans Kastorp se sećao pegavog bledila koje se pojavilo na
Joahimovom licu kad je prvi i jedini put spomenuo Marusjine telesne draži, u naivno
podsmešljivom tonu kojim se dole govori. On se sećao hladnog bledila koje se rasulo po
samom njegovom licu kad je popravio zastor da zaštiti gospođu Šoša od sunca, — i sećao se
da je i pre i posle, u raznim prilikama, primetio to bledilo na mnogim drugim licima: po
pravilu na dva najednom, kao na primer na licu gospođe Salomon i mladoga Genzera onih
dana kad je između njih započelo ono što je gospođa Šter označila onim slikovitim izrazom.
On se toga sećao, kažemo, i razumeo je da bi pod takvim okolnostima ne samo bilo vrlo
teško ne »izdati« se, već i da bi se trud oko toga jedva isplatio. Drugim rečima: biće da nije
bila u pitanju samo plemenitost i prostodušnost, već izvesno ohrabrenje koje je davala sama
atmosfera, ako je Hans Kastorp pokazivao malo sklonosti da vrši nasilje nad svojim
osećanjem i da prikriva svoje stanje.
Da nije postojala teškoća da se ovde prave poznanstva — što je Joahim bio odmah istakao
— teškoća koja se uglavnom morala svesti na činjenicu da su rođaci među pacijentima
sačinjavali odelitu celinu i minijaturnu grupu za sebe i što je Joahim, vojnik po prirodi,
misleći samo kako što pre da ozdravi, načelno bio protivan svakom bližem dodiru i druženju
sa sapatnicima — Hans Kastorp bi imao i iskoristio mnogo više prilika da pred ljudima
ispolji svoja osećanja velikodušno i neobuzdano. Ipak se dogodilo da ga je Joahim jedne
večeri, kad se društvo iskupilo u salonu, zatekao kako stoji sa Herminom Klefeld, dvojicom
njenih suseda za stolom i, kao četvrtim, onim mladićem sa monoklom i dugačkim noktom na
malom prstu, i kako im, sa očima koje nisu mogle da sakriju svoj nenormalni sjaj,

uzbuđenim glasom drži improvizovan govor o neobičnom i egzotičnom licu gospođe Šoša,
dok su se njegovi slušaoci značajno pogledali, podgurkivali i tiho kikotali.
To je bilo mučno za Joahima; ali vinovnik toga uveseljavanja nije osećao da izdaje stanje
u kome se nalazi; mislio je možda da ono, neprimećeno i skriveno, ne bi nikad došlo do
svoga prava. Mogao je biti siguran da će u tome naići na opšte razumevanje, a zluradost,
koja se u tome javljala, primao je kao nešto neminovno. Ne samo sa njegovog stola već čak i
sa drugih, susednih stolova ljudi su ga sa uživanjem posmatrali kako bledi i crveni kad na
početku obeda tresnu staklena vrata. Pa čak i ovo mu je stvaralo zadovoljstvo, jer mu se
činilo da time što izaziva pažnju njegovo pijanstvo dobija izvesno vidno priznanje i potvrdu,
podesnu da doprinese njegovoj stvari, da podrži njegove neodređene i nerazumne nade — i
to ga je čak činilo srećnim. Došlo je dotle da su se ljudi bukvalno skupljali da bi posmatrali
tog zaslepljenog mladića. To bi se događalo, na primer, posle ručka na terasi ili nedeljom
posle podne pred vratarevom ložom, kad bi pacijenti primali poštu koja se toga dana nije
raznosila po sobama. Gotovo svi su znali da će tu zateći jednog mladića silno ošamućenog i
sasvim opijenog, kome se sve čita na licu, i tako bi stajali, recimo, gospođa Šter, gospođica
Engelhart, Klefeldova, kraj svoje prijateljice s licem kao u tapira, neizlečivi gospodin Albin,
mladić sa dugačkim noktom na malom prstu i još poneki od pacijenata — stajali bi i
posmatrali ga, sa ironično opuštenim krajevima usana i duvajući kroz nos, dok bi on, zanet i
smešeći se strasno, sa onom vrelinom u obrazima koja ga je obuzela još prve večeri po
njegovom dolasku, sa onim sjajem u očima koji je potpalio još kašalj austrijskog aristokrate,
gledao ukočeno u izvesnom pravcu...
Bilo je u stvari vrlo lepo od gospodina Setembrinija što bi u takvim prilikama prilazio
Hansu Kastorpu i započinjao s njim kakav razgovor ili se raspitivao za njegovo zdravlje; ali
je pitanje da li je Hans Kastorp umeo da ceni tu čovekoljubivu širokogrudost i da bude
zahvalan. Dogodilo se to u vestibilu, jedne nedelje posle podne. Kod vratara su se gurali
gosti i pružali ruke za poštu. I Joahim je bio tamo, među prvima. Njegov rođak je ostao