Page 169 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 169

nevolju koja se nije mogla sakriti. Hans Kastorp se sećao pegavog bledila koje se pojavilo na
        Joahimovom licu  kad je prvi  i jedini put  spomenuo  Marusjine  telesne  draži, u naivno
        podsmešljivom tonu kojim se dole govori. On se sećao hladnog bledila koje se rasulo po
        samom njegovom licu kad je popravio zastor da zaštiti gospođu Šoša od sunca, — i sećao se
        da je i pre i posle, u raznim prilikama, primetio to bledilo na  mnogim drugim licima: po
        pravilu na dva najednom, kao na primer na licu gospođe Salomon i mladoga Genzera onih
        dana kad je između njih započelo ono što je gospođa Šter označila onim slikovitim izrazom.
        On se toga sećao, kažemo, i razumeo je da bi pod takvim okolnostima ne samo bilo vrlo
        teško ne »izdati« se, već i da bi se trud oko toga jedva isplatio. Drugim rečima: biće da nije
        bila u pitanju samo plemenitost i prostodušnost, već izvesno ohrabrenje koje je davala sama
        atmosfera, ako je  Hans Kastorp  pokazivao malo  sklonosti da  vrši nasilje  nad svojim
        osećanjem i da prikriva svoje stanje.
            Da nije postojala teškoća da se ovde prave poznanstva — što je Joahim bio odmah istakao
        —  teškoća  koja  se  uglavnom  morala  svesti  na  činjenicu  da  su  rođaci  među  pacijentima
        sačinjavali  odelitu  celinu  i  minijaturnu  grupu  za  sebe  i  što  je  Joahim, vojnik  po prirodi,
        misleći samo kako što pre da ozdravi, načelno bio protivan svakom bližem dodiru i druženju
        sa sapatnicima  —  Hans  Kastorp bi imao  i  iskoristio  mnogo više prilika da pred ljudima
        ispolji svoja  osećanja  velikodušno  i  neobuzdano.  Ipak se dogodilo da ga je Joahim jedne
        večeri, kad se društvo iskupilo u salonu, zatekao kako stoji sa Herminom Klefeld, dvojicom
        njenih suseda za stolom i, kao četvrtim, onim mladićem sa monoklom i dugačkim noktom na
        malom  prstu,  i  kako  im,  sa  očima  koje  nisu  mogle da sakriju  svoj  nenormalni sjaj,

        uzbuđenim glasom drži improvizovan govor o neobičnom i egzotičnom licu gospođe Šoša,
        dok su se njegovi slušaoci značajno pogledali, podgurkivali i tiho kikotali.
            To je bilo mučno za Joahima; ali vinovnik toga uveseljavanja nije osećao da izdaje stanje
        u kome se nalazi; mislio je možda da ono, neprimećeno i skriveno, ne bi nikad došlo do
        svoga prava. Mogao je biti siguran da će u tome naići na opšte razumevanje, a zluradost,
        koja se u tome javljala, primao je kao nešto neminovno. Ne samo sa njegovog stola već čak i
        sa drugih, susednih stolova ljudi su ga sa uživanjem posmatrali kako bledi i crveni kad na
        početku obeda  tresnu staklena vrata.  Pa čak i ovo  mu  je  stvaralo  zadovoljstvo,  jer  mu  se
        činilo da time što izaziva pažnju njegovo pijanstvo dobija izvesno vidno priznanje i potvrdu,
        podesnu da doprinese njegovoj stvari, da podrži njegove neodređene i nerazumne nade — i
        to ga je čak činilo srećnim. Došlo je dotle da su se ljudi bukvalno skupljali da bi posmatrali
        tog zaslepljenog mladića. To bi se događalo, na primer, posle ručka na terasi ili nedeljom
        posle podne pred vratarevom ložom, kad bi pacijenti primali poštu koja se toga dana nije
        raznosila po sobama. Gotovo svi su znali da će tu zateći jednog mladića silno ošamućenog i
        sasvim opijenog, kome se sve čita na licu, i tako bi stajali, recimo, gospođa Šter, gospođica
        Engelhart, Klefeldova, kraj svoje prijateljice s licem kao u tapira, neizlečivi gospodin Albin,
        mladić  sa  dugačkim  noktom  na  malom  prstu  i  još  poneki  od  pacijenata  —  stajali bi i
        posmatrali ga, sa ironično opuštenim krajevima usana i duvajući kroz nos, dok bi on, zanet i
        smešeći  se  strasno,  sa  onom  vrelinom  u  obrazima  koja  ga  je  obuzela  još  prve  večeri  po
        njegovom dolasku, sa onim sjajem u očima koji je potpalio još kašalj austrijskog aristokrate,
        gledao ukočeno u izvesnom pravcu...
            Bilo je u stvari vrlo lepo od gospodina Setembrinija što bi u takvim prilikama prilazio
        Hansu Kastorpu i započinjao s njim kakav razgovor ili se raspitivao za njegovo zdravlje; ali
        je  pitanje  da  li  je  Hans  Kastorp  umeo  da  ceni  tu  čovekoljubivu  širokogrudost  i  da  bude
        zahvalan.  Dogodilo se  to u vestibilu,  jedne  nedelje posle podne.  Kod vratara su se  gurali
        gosti  i pružali  ruke  za  poštu.  I  Joahim  je  bio  tamo,  među  prvima.  Njegov  rođak je  ostao
   164   165   166   167   168   169   170   171   172   173   174