Page 167 - Thomas Mann - Čarobni breg

Lepo jutro je raspoložilo mladoga Hansa Kastorpa. Sem toga, njegove duševne snage su
se za vreme depresije potajno odmorile, a pred njegovim duhom je jasno blistala izvesnost da
je došao trenutak da se skine anatema koja je na njega bačena. I tako on pruži korake, vukući
za sobom Joahima koji je dahtao, a i inače išao protiv volje, i negde ispred zavijutka, gde put
postaje ravan i savija udesno, idući duž šumovitog brežuljka, oni skoro sustigoše gospođu
Šoša. Tada Hans Kastorp opet uspori tempo da svoju nameru ne bi izveo zadihan od
naprezanja. I baš s one strane zavijutka između padine i litice, usred crvenkastih smreka kroz
čije su grane padali sunčani zraci, dogodilo se i zbilo se čudo da je Hans Kastorp, idući levo
od Joahima, prešao milu bolesnicu, da je muškim koracima prošao mimo nje i u trenutku kad
se nalazio pored nje s desne strane, pozdravio je s dubokim poštovanjem (zašto upravo s
dubokim poštovanjem?), poklonivši se bez šešira i izgovorivši poluglasno »Dobro jutro!« na
što mu ona odgovori: ljubazno klimnuvši glavom, ne pokazujući nikakvo iznenađenje, ona
otpozdravi, reče sa svoje strane dobro jutro na njegovom jeziku, pri čemu su joj se oči
smeškale, — i sve to bilo je nešto drugo, nešto blagotvorno i sasvim drugo negoli onaj
pogled na njegove cipele, bila je to luda sreća i preokret stvari na dobro i najbolje, na sasvim
besprimeran način, koji je gotovo premašao njegovu moć shvatanja: bilo je to spasenje.
Kao da je dobio krila, zaslepljen radošću, dobivši pozdrav, reči, osmejak, Hans Kastorp je
grabio napred, hitajući pored izmorenog Joahima čiju je dobrotu zloupotrebio, koji je ćuteći i
okrenute glave gledao niz padinu. Podvala je to bila, prilično raspusna podvala, pa možda i
nešto kao izdajstvo i pakost u očima Joahimovim, to je Hans Kastorp vrlo dobro znao. To
nije bilo isto kao da je zatražio olovku od nekog njemu sasvim nepoznatog, — naprotiv, bilo

bi bezmalo neotesano da prođemo kruto i bez pozdrava pored dame s kojom već mesecima
živimo pod istim krovom. I zar nije tu skoro Klavdija započela čak i razgovor s njima? Zato
je Joahim morao da ćuti. Ali Hans Kastorp je dobro znao zbog čega je još ćutao častoljubivi
Joahim i išao okrenute glave, dok je on sam bio ludo i razuzdano srećan uspehom svoga
poduhvata. Srećniji svakako ne bi mogao biti ni onaj čovek koji bi dole, u ravnici, „poklonio
svoje srce“ kakvoj zdravoj guščici, na način dopušten, ispunjen nadom i u suštini sa
zadovoljstvom, i pri tom imao veliki uspeh, — ne, tako srećan kao on zbog ove male radosti,
prigrabljene u povoljnom času, ne bi mogao biti ni takav čovek...
»Ej more, čoveče, šta je tebi? Vreme je tako lepo! Da se spustimo posle do kasina, tamo
je sigurno koncert, pomisli samo! Možda sviraju iz Karmepa ono »Na srcu mi je još onaj
cvet što mi ga dade onoga jutra«. Nego, tebi izgleda nisu sve koze na broju?«
»Nije mi ništa«, reče Joahim. »Ali ti si tako zajapuren. Plašim se da nije svršeno s tvojom
niskom temperaturom.«
Zbilja, s tim je bilo svršeno. Ponižavajuća depresija Kastorpovog organizma bila je
uklonjena pozdravom koji je izmenjao sa Klavdijom Šoša, i tačno uzevši, baš od te svesti
poticalo je njegovo zadovoljstvo. Da, Joahim je bio u pravu: živa se opet popela! Kad ju je
Hans Kastorp posle šetnje konsultovao, ona se popela tačno na 38 stepeni.